|
Паја и Ђенита сједе на каучу у врло пространој спаваћој соби која, поред два салона на другом спрату, њима истовремено служи и као дневни боравак. Високи прозори, поредани на зидовима сјеверне и западне стране, иду од пода до плафона па се солидни али не и нарочито скупи намјештај купа у свјетлости. На тепиху поред масивног стола лежи пас „Бејби“. Задња лијева нога му је у гипсу. Док прича Ђенита га милује по тјемену, види се да је уз мужа заљубљена и у свог „Бејбија“ длаке црне попут катрана.
– Волимо свјетлост и то је можда један од разлога што већ тринаесту годину живимо у овој кући, премда нам прилике дозвољавају да купимо већу и савременију, вели Ђенита. Али не робујемо скупљању материјалних добара на гомилу. Волимо дружења, бескрајна путовања по Америци и свијету, разне спортове и јавне приредбе, а на првом мјесту су нам улагања у образовање, нас двоје и наше кћерке Еме и покћерке Јасмине.
Доктор Паја је наочит мушкарац, складне физичке грађе, педесет петих година. Лице му увијек зрачи осмјехом присности и доброћудности. Тај израз и топли глас стварају атмосферу присности и повјерења, а његовим пацијенткињама улијевају сигурност да су у рукама доброг гинеколога. Ђенита дјелује младеначки и полетно. Њене крупне, широко отворене интелигентне очи, као да виде и чују ријечи разговора.
Доктор Решад Пашић вели да није шокантно изненађен почашћу коју су му одале колеге свијета. Јер иза њега су остале двије и по деценије учења, научних истраживања и праксе у тој области, научне студије и лапороскопске књиге као и друга достигнућа.
– Прије бих рекао како сам уистину обрадован, вели нам доктор Паја. Јер титуле, ма колико биле заслужене, могу да мимоиђу појединца игром случаја или кадровским комбинацијама у којим опет има игара. Али чини ми се да сам се ја наметнуо својим достигнућима. Лапароскопија је, иначе, од раније позната метода дијагностицирања обољења у области гинекологије и других грана медицине. Она се састоји од увлачења у трбушну шупљину, кроз пупак, најсавременијих инструмената за снимање унутрашњости дупље и њено пројицирање на ТВ екрану. У гинеколошкој лапороскопској хирургији данас се, истовремено са увлачењем камере, на зиду трбуха направе два убода кроз који се уводе такодје савремени инструменти за хируршке интервенције чак и најкомпликованијих захвата. Ја сам тај метод усавршио у области гинекологије и написао три уџбеника практичних упута за поједине оперативне захвате. Назвао сам те књиге „Практични приручник оперативне лапороскопије – лапароскопски кухар“. Неки питају зашто баш „кухар“? Због тога што се у књигама налазе рецепти за поједине хируршке интервенције са пластичним графичким илустрацијама које је израдио наш познати дизајнер из Сарајева, који сада живи у Вашингтону Д.Ц. – Бранко Модраковић. Они који се у свијету баве том хирургијом захвални су ми на једноставним упутама које су разумљиве за примјену у пракси. Једна књига доживљава друго издање.
Вратимо се сада у прошлост породице Пашић из чије ћемо хронике сазнати како се до тих „рецепата“ дошло сложеним путевима истраживања, преко препона, искушења, и траума, али и тренутака радости због стваралачког узбуђења над постигнутим резултатима. И како су Паја и његова Ђенита заједнички тутњали кроз та и невремена и лијепа времена, и у разним областима, свако од њих двоје на свој начин, избили на свјетску сцену. Јер много тога се одвијало у годинама агресије на БиХ, тегоба и тешких испаштања. Која су пратила не само породицу Пашић већ цијелу нашу емиграцију.
Ход очевим стазама
Нисам од Паје тражио одговор на такво питање, али мислим да му је младост протекла у поприличним љепотама. Мајка му – данас 87-годишња хаџи-Авдија Пашић – вуче коријене из богате сарајевске породице Мухасиловић. Трезвена и начитана жена, која, иако дубока вјерница, живи на савремени начин, његујући брижно квалитете босанскохерцеговачке и исламске традиције. Отац Хамид Пашић дошао је својевремено из Гацка у Сарајево, могло би се рећи „трбухом за крухом“, али не у оном смислу неимаштине, већ испуњен жељама и полетом да постигне оно за што је био сигуран да својим умом и жељом да учи може постићи. Најприје је био официр Краљевске војске. Али учио је предано, савладао током живота француски, њемачки и енглески, дипломирао на два факултета и постао редовни професор физике на Медицинском факултету Универзитета у Сарајеву, у чијем је формирању и сам учествовао. Њих двоје тражили су од дјеце да се посвете студиозном образовању. Млађи син Садик је, међутим, показивао наклоност према пословном бизнису, док је Паја осјетио нагон да се посвети науци, сањајући да крене очевим академским стопама.
Била су то времена релативног попуштања комунистичко-социјалистичке стеге у Југославији, јављања дашака демократичности, продора приватног бизниса и пораста стандарда. Премда су неки средишњу републику Титове Југославије БиХ и даље називали „тамним вилајетом“, њу су све више су обасјавале свјетлости свестраног развоја – образовног, интелектуалног и културног. Сарајево постаје развијено средиште филмске индустрије, забавне и класичне музике, међународних фестивала позоришта, издаваштва књига и часописа, литературе, развоја филозофске мисли, ницања моћних концерна за грађевинарство, електроиндустрију, свјетску трговину итд.
У таквој стваралачкој атмосфери Паја завршава гимназију. Почетком 1969. године отац му обезбјеђује материјалну подлогу за одлазак у Америку на годину дана, на бази размјене ученика. Он борави годину дана у једној америчкој породици у предграђу Бостона и уз њемачки, који је савладавао у оквиру редовног гимназијског програма, учи и енглески. Није тада, свакако, ни слутио да ће му то бити драгоцјена основа за каснију надоградњу енглеског и рад односно развој на медицинском пољу у САД. Отац Хамид је знао вриједност тог језика јер је, добивши својевремено Фулбрајтову стипендију, такодје боравио у САД, у граду Chapel Hill (Чапел Хил), у Сјеверној Каролини, одржавајући повремено предавања на тамошњем Универзитету.
– Било је то вријеме коначне одлуке за избор студија, прича ми Паја. Моје гимназијске колеге су углавном гравитирале архитектури. Али на очев савјет ја се уписујем на медицину. Након стицања дипломе медицинара настављам специјализацију на Гинеколошко-акушерској клиници у Сарајеву. Већ током те специјализације откривам дијагностичку лапароскопију, посредством професора Срећка Симића који је ту методу донио и користио у Сарајеву. Лапароскопија ме је одмах дубоко заинтересовала, али у тим тренуцима нисам ни сањао на могућност да ћу се након нешто више од двије деценији наћи у врху свјетске гинеколошке лапароскопије.
„Уловила“ Пају на жваку, па га испросила
У међувремену живот младе Ђените Музуровић одвија се сасвим другим стазама. Свакако у то вријеме гимназијске младости она и не зна да негдје на земаљској кугли постоји момак који се зове Решад Паја Пашић. Родила се стицајем прилика у Дубровнику гдје су јој живјели нена и дедо, или како она по дубровачки каже „ноно и нона“, отац и мајка њезине мајке Елфије рођене Хаџиахметовић, удате за Мидхата Музуровића. Отац Мидхат је подузетан млади човјек, на челу финансија у „Енергоинвесту“, касније на истакнутим позицијама у великим трговачким фирмама. Боравио је са породицом у Тунису и Шпанији по неколико година као представник бх. и југословенских прометних организација.
– Када сам приспјела за гимназију, док је млађа сестра Селма похађала основну школу, наша породица је кренула на четири године у Тунис, гдје је отац добио посао представника наше привреде. До тада смо училе енглески, али у Тунису се сви служе француским готово више него арапским. Цијела породица је сјела за књигу и почела учити француски. Ја и Селма као најмлађе савладале смо перфектно тај језик. Тако сам касније говорила течно енглески, француски и талијански. У Сарајеву сам дипломирала журналистику на Политичким наукама и француски језик на сарајевском Филозофском факултету. Уз то замјењивала сам често презапослену мајку, која је радила у банци, у кућним пословима. Дакле од малих ногу одгајане смо ја и Селма да радимо и да стичемо нова знања, што ће мени, касније у Америци, бити од највеће користи.
Љета 1987. године Ђенита се припрема за студије. Једне вечери игром случаја одлази у кафић „Оломан“ са другарицама. Ту сусреће пријатељицу Секу Дурић, која је упознаје са Решадом Пашићем.
– Одмах сам запазила да је висок, снажан, црномањаст, тамнокос и згодан и нешто ме је штрецнуло око срца – прича кроз лукави женски осмијех Ђенита. Зажељех да постане мој момак. Касније смо мало причали о свачему и ничему, како то бива код првих познанстава. Онда сам му пружила жвакаћу гуму коју је он радо примио. И данас мислим да сам га уловила на ту жваку, такве смо ми жене.
Изашли су на први рандеву у кино „Романију“, гдје се давао филм „Грозница суботом увече“. Како је почело са филмском грозницом, тако се наставило њиховом грозничавом љубављу. Постали су нераздвојни. Паја је започињао специјализацију на гинекологији, Ђенита прву годину на студијама журналистике. Он је старији од ње девет година. Ипак налазе да су им интереси и природе сличне, да допуњавају једно друго жељом за новим сазнањима, путовањима и дружењима.
– Завршила сам факултет 1982. године и запослила се у приватној фирми. Паја у исто вријеме завршава специјализацију на гинекологији. Тада моји родитељи поново путују у иностранство, у Шпанију, на дуже вријеме. Ја им одлучно кажем да се нећу растајати са Пајом ни по мртву главу. Преносим своју одлуку Решаду. Он се само смијуљи, а у погледу му велико питање: „Па шта сад“? Ја му кажем: „Најбоље да се одмах вјенчамо“. Он се и даље смијуљи, а у очима му видим велики пристанак. Тако смо склопили брак.
Према томе Пају сам најприје ухватила на жваку, а у одлучном часу није он мене већ сам ја њега испросила!
|