|
Не може се човјек отети дојму даје све по завршетку рата суставно и намјерно уништавано од преживјеле привреде како би се као спас у безизлазу понудила изградња постројења каквих ми у Босни ионако већ имамо превише, а индустрије уопће немамо (све су нам сатрли) па тако струју, које имамо превише, извозимо а нека од тих постројења, премда су на нашој територији раде за сусједне земље Србију и Хрватску. И ником ништа, јер се све то прећутно дозвољава уз благослов политичара којима је то ето бабовина па могу радити са тим што год хоће.
Посљедњих мјесеци ове године у БиХ се води по други пут Битка за Неретву (1943. године Тито је добио Битку на Неретви за спас 6.000 рањеника), ево, послије 63 године поново се бије Битка на Неретви, тачније за Неретву, коју душмански нападоше страни капиталисти уз помоћ домаћих издајника за изградњу хидроелектране. Све је кренуло још прије 7-8 година, испод пулта се доносе пројекти и додјељују концесије кријући све од јавности као змија ноге, страхујући од суда јавности и могуће реакције.
На сву срећу, наша јавност се здушно подиже у бој против ових богохулних идеја чија би реализација означила наш брзи нестанак и то на рате повећањем влаге и магле у зраку, уништењем природне средине која би се могла употријебити и за туризам, та нова брана на зеленој љепотици би била својеврсна еко бомба која би могла отпухати све пред собом до Мостара. Таквих још 7-8 хидроцентрала на овако малом простору би дефинитивно пореметило климу. А сву ту силну влагу и маглу би још закадили отровним димовима из високих димњака исто толико термоцентрала. Оно што је најскупље и најцјењеније свугдје у свијету, код нас је потпуно игнорисано: здрава животна околина, чист зрак, питка вода, незагађено тло, самообнављајуће шуме, обиље ријека, језера, потока, извора питке, топле и минералне воде, идеални услови за развој зимског туризма, рибарења, планинарења, лова…
Оно што се свугдје у свијету већ одавно престало правити јер су се увидјеле погубне посљедице таквих постројења која се нигдје у свијету не могу ни помислити подизати изнова, па хајде да се то утрапи највећој колонији у Европи – измрцвареној БиХ.
Е, па неће ићи тако лако као што су болесне главе замислиле.
Уважени професор Сулејман Реџић стави свој ум и знање у новој Би(т)ци за Неретву. Он својим научно-популарним стилом и језиком врсног есејисте највиша научна (са)знања нам преноси поетским језиком натопљеним срцем, душом, умношћу. То је истински амбасадор, поборник али и заштитник наших Богом датих природних љепота. Придружи му се и још један великан и патриота Нисвет Џанко са својом Позитивном географијом, знатан број часних новинара, пољопривредника, туристичких радника, произвођача здраве домаће хране, сточари, еколози, књижевници, као и остали многобројни грађани, који су остали при чистој памети и свијести послије свега што нам урадише.
Дакле, развојни програм да, али не по сваку цијену, јер овдје је у питању нешто што једноставно нема цијене, а то су људско здравље и природа. Ово двоје кад се једном изгуби, више се никад и ником не враћа.
Па погледајмо само шта се дешава са климатским промјенама у Свијету и како нам природа узвраћа ударце које јој већ предуго немилосрдно задају. Стога, драги наши грађани, ако изгубимо Битку за Неретву, изгубит ћемо и цијели рат за нас и наше будуће нараштаје који нам то никад не би опростили, јер изградња хидро и термоелектрана би била коначни
ЕПИТАФ за БиХ
и све њене грађане.
13.12.2006. г.
Виктор Дундовић
|