|
Преда мном је једна од новијих књига пјесама гдје Мехо Бараковић настоји да, ту прикривену љубав за родном грудом, исказује у књизи пјесама под насловом „Штокхолм изнутра“, која је сачињена на два језика: његовом матерњем језику, али и на језику нове домовине, Шведске! Ово двојство уноси извјесну љубав према новом завичају, али и према ономе крају гдје је „прве стихове записо“. Књига има ове садржаје: Можда; Једном; Све се то догађа у кругу; Штокхолм изнутра. На ових 144 страница, наш пјесник је настојао да, у два језика, искаже своју захвалност Шведској и њеном језику. Али, за обичног читаоца, који, бар донекле, зна за злу судбину Мехе Бараковића, и још многих њему сличних, оних који су као и Мехо Бараковић, због зле судбине, морали да напусте свој родни крај и да уточиште траже далеко на Сјеверу. А била је људска судбина да нађу не само Сунце под небом, него, и уз то, заједно са кровом над главом, да их тај нови завичај, прими као неког од раније знаног, да му уз хљеб пружи и посао. Такав посао који му је омогућавао да, ускоро, почне сам себи привређивати. Па, и поред све љубави коју исказује, у овим пјесмама провлачи се као једна нит жал за минулим данима. Тако у пјесми „Ниси ми то требала рећи“ први стихови гласе:
Да старим
да ми осим Косе сиједи и душа
да ћу можда и умријети на сјеверу Европе
у неким шведским хладноћама.
Ту се види, и осјећа, жал за топлим крајевима које је, не својом вољом, морао да напусти. У једној другој пјесми, у пјесми „Штокхолм, неколико стихова“, опет у првим стиховима читамо:
У Штокхолму
у Граду кога заљубљени с разлогом зову
и доживљавају
као Сјеверну Венецију…
па поред тога, поред назива Сјеверна Венеција, гдје, сасвим сигурно, то је за Швеђане, за оне који су ту рођени, сасвим добар назив, наш пјесник продужава своју пјесничку мисао
ја нисам могао да Наслутим и Разумијем,
још у продужетку пјесник наставља:
У Штокхолму
у Граду који има своја Дневна
и видљива
и своја Ноћна невидљива
Чудеса
ја нисам могао изаћи из Себе…
он није био у стању да некога може дочекати. То је онај бол који се преплиће и са Сјеверном Венецијом, али, који је много јачи од свих тих добрина – то је пјеснички бол који је обиљежје цијеле ове књиге. Као бол који прожима пјесника, долази уздах исказан стиховима:
Вријеме протиче
Бехар и у очима ишчезава
све ми постаје далеко и хладно
…
Нисам се требао још пробудити
можда би Црнина била подношљивија…
у пјесми „Ниси ми то требала рећи“.
|