|
Очит је прилично успјешан покушај интертекстуалне релације са Борхесом и Павићем, а све то, треба рећи, гарнирано благим сукусом фантастичног.
Легитимност сопственог писма овдје се манифестује прихватањем туђе-своје историје и то свјесним преузимањем свршених догађаја, да би их се ситуирало у нову поетизовано-фантастичну реалност, и тим преузимањем се онда дође до потврде властите интертекстуалности.
Сходно свом етхосу, Сенад Дуран у приче убацује и фине нити критичког реализма-осуде друштва, али без претјераног моралисања. Овдје се ипак, прије свега, може говорити о неисцрпном карактеру приповједачеве имагинације.
Суверено и на махове лежерно кретање временско-просторним и ништа мање поетизованим просторима приче, условљава да се читалац у магновењу нађе у стварности-симулакруму свакодневнице, према сопственој мјери. Веома прочишћене слике говоре и о одређеној носталгији за прошлошћу а без данашњег тешког баласта отуђености, затим о дискретној не-свјесно присутној тежњи за синтезом, наизглед неспојивих, хетерогених елемената једне бескрајне приче.
У основи, ради се о нескривеном метафоричком преживљавању искуствено непознатог али истовремено сваком разумљивог, оног што доноси знање. Иако је свијет неправедан, бездушно скројен за малог човјека, титанске теме трансформишу његову трагедију у једну прихватљиву, поетизовану раван, која, и без превише подржавања античке поетике, може донијети нужно једноставно схватање аисторијски материјализоване љепоте.
И већ ту се јављају нова рјешења за постваривање жеље. И већ ту лежи естетско и психолошко, оно што ми даје за право да захвалим аутору на антејској поруци и дијалогу који је покренуо, дотичући многобројне и разноврсне аспекте ’драме живљења’.
|