|
Ноћ зијевну, поиспадаше јој зуби,
камени биљези бијели.
Нигдје кврге од догме,
по свуда цвијеће са керамичке плочице.
Поведе ме сретна у материју.
Кости страха непокопане стрше,
као бридови оријашке свепразнине.
Ево ме у звуку струне зраке
са главом високо изнад бујице крви.
Нигдје Неба са линолеума,
по свуда раздераних димензија праменови.
Правићу се да не видим смрт на почетку ума,
јер крај ми је љепши, као нека направа
што ће ме ослободити од гнојних сјена,
извући из калупа ријечи и транширати
у плетиво иструхле тишине
коначне вјечности.
|