|
Сјећам се ’Језера замијењеног оком’, које је било неколико километара сјевероисточно, или, пак, ’Висоравни минулих чежњи’ која се простирала западно, у широком потезу од готово стотињак километара. Са неком грозничавом радозналошћу загледао сам се у јужни дио карте чији највећи дио је заузимала ’Овјенчана низија’, чији смарагдни појас се граничио са крајем ћилибарског сјаја на којем је једноставно писало: ’Овдје су пирамиде’. Имам слабо памћење, али сам у трену у својој глави заледио слику дугачке формуле и неколико десетина бројева који су моје математске склоности довеле у велико искушење.
Колико сам Ти пута причао о својој опсједнутости пирамидама које су градиле старе цивилизације! Колико дивних и занимљивих ствари сам научио и открио о њиховим градитељима! У којем детаљу и у којој легенди везаној за њих нисам видио тајанствени смисао!
Зар ми је било тешко повјеровати да је сам сусрет са картом имао неки пророчки наговјештај!? У тридесет другој години свога живота, једног сивог јесењег дана у далеком Хамбургу судбина је бацила у очи и у мисао необично сазнање да свега педесетак километара јужно од мог родног града, чак сасвим близу старе куће у којој је живио мој дјед за кога се причало да се разумијевао у астрономију, постоји, зачудо, цијело неистражено подручје са пирамидама.
Пуних пет година потрошио сам у мукотрпном труду да дешифрујем формулу и према положају главних звијезда одредим ’час приступачности’, то јест, ону појединост за коју већина маштовите дјеце зна да је највриједнији податак на старим мапама. Донекле сам имао и срећу. Прорачун је показао да сам морао сачекати нешто више од три године, све док није освануло оно мајско јутро 1989. године када сам са једног шумовитог обронка угледао призор оне љепоте за коју знам да је ускраћена многим људима који су ме по успјеху и моћи далеко надмашивали. Преда мном се пружала долина у којој се љескало величанствено градилиште златних пирамида. Пет монументалних пирамида, по величини можда двоструко већих од Кеопсове, бијаше потпуно завршено и бескрајни хоризонт пламтио је у њиховом златном одразу. Под правим углом у односу на њихов поредак угледао сам градилишта три нове пирамиде. Једна огромна сфинга од злата била је такођер завршена, али сам у даљини угледао недовршену главу друге сфинге окренуте у супротном смјеру. Четири алеје са редовима мањих сфинги и два прекрасна храма налик оном из Тебе, на чијим стубовима су градитељи у меком злату обликовали хијероглифе од драгуља, увјерише ме да је сваки детаљ заправо савршени дјелић неког грандиозног плана.
Послије неколико сати занесеног и неуморног разгледања градилишта, увидио сам да, упркос његовој грандиозности и љепоти, да не помињем изнимну тежину злата као градитељског материјала, стрпљивих и надарених градитеља нема много. На градилишту које се по грубој процјени простирало на тридесетак квадратних километара било је свега око хиљаду људи за које брзо увидјех да су сви одреда врхунски умјетници.
Ситан и на први поглед неважан догађај скрива у себи смисао овог писма, драги пријатељу. Био сам у обиласку градилишта треће пирамиде гдје су се постављали темељи од големих златних блокова. Стотињак градитеља служило се примитивним, али веома ефикасним направама за њихов транспорт и полагање у припремљена лежишта издубљена у тврдој каменој подлози. У тренутку када сам наишао сложеним системом колотура превлачили су један блок за који сам процијенио да би могао бити тежак више од десет хиљада тона. Дан је био топао и њихова тијела купала су се у зноју. Нисам могао одољети жељи да им помогнем. Право је чудо какву снагу сам осјећао у својим рукама. Након два сата напорног рада тешки блок смјестисмо у његово лежиште. Неколико градитеља са којима се упознах у знак захвалности потапшаше ме по рамену употпунивши осјећај неописивог поноса и гордости.
Имао сам намјеру да се на полазно мјесто мог чудесног путовања кроз тај раскошни ’гранични предио’ вратим у сумрак. Али, такво што није постојало у моћном сјају златних грађевина који је застирао небо и земљу. У неки златни час повратка прођох поред велике сфинге и видјех у њеном погледу лежерно достојанство вјечности.
Сутрадан, по повратку кући, чекало ме је силно изненађење. Угледавши у огледалу своје лице претрнуо сам од ужаса. Било је очито да сам на необјашњив начин нагло остарио. Наш заједнички пријатељ, физичар Вилијам Нисон (: Wiliam Neeson), у лабораторију ме је подвргао осјетљивом експерименту који је показао да сам остарио тачно за десет година, осам мјесеци и дванаест дана.
Не треба много напора да маштовит и мудар човјек закључи шта се десило. Присјетио сам се зачудне снаге коју сам имао док сам учествовао у градњи темеља златне пирамиде. Десетогодишња енергија и снага мога људског срца, крвотока, костију и ткива сажета у два сата заноса и посвећености некој грандиозној замисли. Можебити мјесту достојном да се у њему оставе кључеви Свемира.
Немој се изненадити ако ових дана примјетиш да ме нема. Звијезде су ми додијелиле ту милост да сам могао још једном отићи на градилиште златних пирамида. Питаш се да ли ћу се вратити!?
Неколико сати напорног рада на том градилишту божанске љепоте и смисла, моја снага, самозаборав и вјера остављени на злату – и мене заувијек нема у свијету у којем си остао.
|