|
У поменутом предговору књиге, Станиша Тутњевић, маниром истинског истраживача, указује на животни и стваралачки пут Јакова Шантића, настојећи упорно да његову поезију ситуира у корпусу ондашње мостарске и шире пјесничке продукције. Тутњевић тако евидентира и цитира многе ондашње, а и неке касније, критичаре који су писали о поезији Јакова Шантића с пуним уважавањем (Матош, Илија Ивачковић, Никола Антула, Милош Живковић, Богдан Поповић, Јован Радуловић, Драгиша Витошевић, Радомир Константиновић итд.).
Већина њих наводи да је прва књига Јакова Шантића („Пјесме“) по обиму скромна што не даје довољно могућности да се о овој поезији темељитије суди, али истичу да она најављује пјесника који ће имати и умјети шта да каже.
Сигурно је да поезија у свом времену, почетком прошлог вијека, у складу с ондашњим естетским мјерилима, дјелује нешто другачије но што данас оставља утисак на ововременог читаоца. Истина, и данас, док ове стихове читамо, стичемо утисак да они имају доста од ароме и домашаја ондашње пјесничке елите Мостара, да су стихови тематски и занатски зрели, идеје и мисли добро артикулисани, утемељени у свом времену и простору. Нагласимо, од тада, па све до данас, та „мостарска“ поезија није престала да живи у нама, да изазива пуно поштовање.
У складу с овим, Тутњевић је у свом предговору анализирао или скренуо пажњу, уважавајући друге критичаре, на три нивоа поезије Јакова Шантића, односно односа према њој. Тако он, у првом дијелу свог предговора, скреће пажњу на то како су тадашњи критичари ову поезију, у програмском и занатском, али и поетском смислу везали за ондашњи мостарски пјеснички круг. У другом дијелу свог предговора Станиша Тутњевић анализира ставове ондашњих критичара о поезији Јакова Шантића, и скреће нам пажњу на њихове утиске да је пјесник уважавао ондашње поетске домете страних и домаћих аутора, при чему се помињу многа значајна домаћа и страна имена пјесника. Коначно, у трећем дијелу овог инспиративног предговора Тутњевић и сам, критички и аналитички суди о поезији Јакова Шантића, истичући многе његове особености карактеристичне за оно вријеме.
Други дио књиге чини поезија Јакова Шантића у четири циклуса (Пјесме, Из пошљедњих пјесама, Посмрчад и остале пјесме). Зрела је то поезија која удовољава основним естетским, тј. поетским мјерилима и оног и овог времена. Но, простор нам не дозвољава да шире о томе говоримо. Оставићемо читаоцима и књижевним просудитељима да о тој поезији кажу нешто више.
Коначно, у трећем дијелу књиге дате су бројне напомене Станише Тутњевића под насловом „Уз ово издање“ гдје је уврстио много документарне грађе и значајних података о животу и раду Јакова Шантића. Ту је и цјеловити прилог Литература о Јакову Шантићу. Чини нам се да је овом књигом (рачунајући поезију Јакова Шантића и прилоге Станише Тутњевића) овај пјесник на најбољи, на професионалан начин враћен прво Мостару и његовој културној баштини, затим Херцеговини, па свима нама.
Посвећујући годинама посебну пажњу херцеговачким ауторима и темама (пропорционално најзаступљенији садржаји у издавачким плановима), угледни београдски издавач „Свет књиге“, на челу са Стевом Ћосовићем, и овом је књигом дао незаобилазан допринос профилисању херцеговачке културне прошлости али и садашњости.
|