|
Засјече ме очњак крвожедне доброте.
Ликантропска утопија, блесава као радост карневала
запуцкета сламнастим умом са жаром страхопоштовања.
Заудара прољеће загнојених глава.
Толике лобање прибијене о казаљке
прождиру призоре зарад оличавања и илустрације.
Траг поворке разгажених у муљ што отичу у гробове.
Бесмртност мање боли доомчена.
Та судбина није ствар чуда предодређености
него алгебре глупости.
Ушталене душе, од менталитета непокретне, оглодане у
олупине са осјећањем за смисао раскомаданим
до геометрије најнепосреднијег, тону на дно
баруштине времена дестилована у трајање.
Вуку и мене
Мисао ми узета да буде предмет трудноће
јалове бестије, рашчинитељске утробе.
Незачет, ишчекујем рез с лавином критике.
Читава ствар се кикоће: „Па зар нису све
планине однесене под дејством вјере!“
|