Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 196 (107 - нова серија)

Година XXXI март/ожујак 2006.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Златко Дукић
Оне и Они

Из Сарајева су кренули нешто прије десет ујутро. Она за воланом новог аудија А-4, Он на сједишту поред ње. Рачунали су да ће тих стотину двадесет и нешто километара до Тузле, савладати за уобичајена два сата. Поготово је на то рачунала Она, која је журила на сједницу кантоналног одбора своје странке, успут се и за воланом желећи показати супериорнијом и сигурнијом у односу на мужа. Којим је доминирала увијек, у свим приликама и на сваком мјесту, не пропуштајући да се то види и онда када не треба да се види. Рецимо кад су у аутомобилу, а Она, никад Он, за воланом…

Већ кад су се из Сарајева почели пењати цестом на Кобиљој Глави, морало је бити јасно да ће путовање, и овог пута, проћи у знаку расправе, чак сваде. Чим је изрекла прву реченицу, варница је морала планути:

– Није ти било нимало умјесно оно синоћ, на пријему у Иранској амбасади.

– Које?

– Кад си рекао да се у нашој кући одувијек знало ко је газда.

– Зар није тако? Шта сам ту погријешио?

Елегантна металик-сива октавија, за чијим воланом је био Он, а Она на сувозачевом сједишту, кренуо је, тог угодног јесењег јутра, из Тузле око десет. У почетку, ништа једном другом нису говорили. Он је размишљао о томе да мора на вријеме – до један сат поподне – стићи на сједницу клуба посланика своје странке у државном парламенту, а Она се мучила инвентуром оног свог тешког, све израженијег осјећаја незадовољства, инфериорности и зависности од Њега и Његове политичке каријере у успону.

– Шта је, зар немаш ништа рећи? – упитао је Он, десетак минута касније, кад су већ дошли на главни пут и приближавали се Живиницама.

– Не, немам ништа рећи, а ако бих и рекла, само бисмо направили бескорисну гужву… Опет.

– Како то мислиш опет?

– Знаш ти добро како мислим.

– Не разумијем…

– Ма, разумијеш, лијепи мој, више него што желиш признати.

Илдиз Алацакаптан (: Yıldız Alacakaptan, Турска): Илустрација

Илдиз Алацакаптан (: Yıldız Alacakaptan, Турска): Илустрација

Какво је то питање? – Она запрепаштено исколачи очи.

– Да, озбиљно, није ми јасно шта сам погријешио?

– Ти стварно ниси нормалан! – одбруси Она, претичући једног голфа надомак Вогошће. – Само неко ко није сав, може усред Иранске амбасаде, пред првим секретаром Амбасаде и његовом ханумом, рећи да је у нашој кући жена газда!

– Па, зар није тако? – брани се Он.

– Јеси л’ ти будала ил’ се правиш такав? – сикће Она. – Рећи то у Иранској амбасади, хеј, може само неко ко је суманут до краја!

– Па, шта, могу, кад је човјек лијепо питао, пријатељска, опуштена атмосфера, пријатни људи, невезан разговор… Шта сам мог’о друго, него рећи истину?

– Неизљечиво си блесав, дефинитивно!

У току је била четврта година откако је Он, као посланик државног парламента, много више времена проводио у Сарајеву – у интимним односима с политиком, него код куће – с Њом и дјецом. И прије се у Њој била непоправљиво угнијездила клица осјећаја инфериорности, потчињености и зависности. Од Њега и Његове политике. Од Њега и Његове политичке каријере. Иако је то давно морала учинити, није се могла помирити с чињеницом да је Он политику и своју политичку каријеру, без остатка претпоставио Њој и њиховим близанцима – кћерки и сину. Није сматрала никаквим уступком, нити жртвом, а још мање успјехом, то што је издејствовао солидне државне стипендије за то да им дјеца студирају у Бечу. И то врло успјешно студирају. Она је била сама – у Тузли, Он у Сарајеву. Умјесно је, при том, питање да ли увијек сам…

Кад год су покушали разговарати, тај би се наум окончавао препирком. Прије пола године, сматрао је да ће прави лијек за натегнуте струне њихових односа, бити куповина двособног стана у Сарајеву. Успио је, од сасвим пристојних примања у државном парламенту, која су му давала завидну кредитну солвентност, дићи кредит и повољно купити стан на Цигланама. Мислио је да је тиме све ријешио… Врло брзо, установиће да је погрешно мислио.

Што је била вртоглавија и успјешнија, Њена политичка каријера је значила, истовремено, и Његово све сигурније потискивање – у Њену сјенку. Још док су били у Тузли, живећи у двадесетшестогодишњем браку без дјеце, околини није било тешко уочити прави однос снага: Она је била та која доминира, Он је био тај који је изразито другоразредна, такорећи епизодна појава…

До доласка демократије и до рата, обоје су радили у дирекцији Рудника. Он у техничкој служби, Она у комерцијали. Непосредно пред рат, успјела је – упорна и тврдоглава, каквом је Бог дао – ванредно завршити правни факултет. Није ни стигла поднијети формални захтјев за распоређивање на ново радно мјесто, адекватно њеној новој квалификацији, а – изби рат.

Усред рата, кад се формирала нова власт, а Она од почетка била наглашено активна у странци свог народа, кренула је успињачом политичке каријере. У новоформираним окружним, а потом кантоналним органима – одмах је била у првом тиму. И Њега је смјеста извукла из Рудника. Нашла му је сасвим добар посао у администрацији нове окружно-кантоналне власти. Био је с Њом, Она с Њим, дакле – све и даље под контролом. Њеном.

Прије нешто више од три године, кад је изабрана за министарку у Федералној влади, преселила се у Сарајево. С Њим, наравно. Најмањи проблем је био да му се нађе посао. У Њеној близини. На тај начин, знало се ко је прва виолина. Баш онако, како је околина оштроумно и тачно уочила још за њихове тузланске фазе развоја: знало се ко је газда у том дуету, а пакосници су на то додавали – једино још није најјасније ко је од њих двоје мушко…

Је л’ ти мислиш да је угодан осјећај бити сам?

– Ма, дај, молим те, буди озбиљна – одговорио је Он, готово необавезним гласом. – Опет почињеш?

– Не, само настављам… Јер, кад год смо о овоме разговарали, ништа нисмо постигли… Све је остало исто?

– Дај, молим те…

– Је л’ можда, мислиш да је лијеп осјећај бити у твојој вјечној сјенци? – Она наставља, тврдоглаво.

– Не разумијем те!

– Ма, разумијеш ти мене, лијепи мој, само се правиш будала. Што је сасвим очекивано од тебе, као политичара!

– Опа, постајемо неугодни!

– Гдје год кренем – у комшилуку, на послу, на улици, на пијаци – увијек ме ти пратиш, твоја сјенка је неизбјежна… Сви се смјешкају, лажно и намјештено, искежени, бљутаво неукусни: Како ти муж?, Шта има у Сарајеву?, Како је у скупштини?, Успије ли доћи кући?... Пожелите ли једно друго?... Само што ме још не питају колико пута мјесечно спавамо…

– Па, спавамо, кад год стигнемо – добаци Он, с намјером да буде духовит, што, наравно, по Њеним мјерилима, бијаше далеко од сваке духовитости.

Запаливши нову цигарету, нервозно и грозничаво, Она Му је баш то сасвим јасно поручила.

Знам ја да су, док смо још били у Тузли, многи око нас са спрдњом говорили о теби и о мени – настави Она, чим прођоше Семизовац. – Знам и како си то ти подносио… Није ти увијек било угодно… Али, драги мој, од почетка је то тако у нашем животу. Теби је фалила амбиција, помирио си се с оним што имаш, с браварским занатом, а ја, видиш, нисам хтјела остати анонимни ћато, безначајна појава, неко кога свако може шутирати с лијеве на десну, и обратно…

– У реду, ал’ какве то везе има с Иранском амбасадом? – упита Он, трепћући приглупо очима, јер, стварно, није схватао поенту.

– Нема никакве везе с Амбасадом! – гракну Она, суверено на друму владајући моћним аудијем. – Има везе с нама, драги мој.

– Добро, то знам, одавно то знам…

– То што ти није увијек, због оних који су се с нама спрдали, било угодно у мојој сјенци, то још није знак да си неуспјешан!... Напротив!

– Тако је.

– Шта тако је?

– У праву си, слажем се…

– Ама, човјече, ти се увијек слажеш!... Докле ћеш тако?... Имаш ли ти икад своје мишљење?

– Имам, како да не, само оно ми није важно, као твоје! – Хоћеш да кажеш…

– Хоћу да кажем да се често не слажем са својим, већ ми је битније твоје мишљење!

Хитра октавија је минула Ђурђевик, приближавајући се Ступарима. Послије кратке паузе, испуњене Њеним нервозним повлачењем димова из цигарете, Он прекиде мук:

– Могла би се мало контролисати с тим цигаретама.

– Молим?

– То што чујеш… Губиш мјеру, драга моја!

– Хоћеш да кажеш да бих, као и све друго, и за цигарете морала имати твоје допуштење?

– Ма, не то, немој, молим те, вулгаризирати ствари – одбруси Он. – Не потурај ми и не служи се замјеном теза…

Замјена теза?! – горопадно ће Она. – Сад у наш разговор убацујеш и политичке фразе… Знаш ли ти, уопште, говорити нормалним, једноставним језиком?... Онако како говоре муж и жена?

– Ма, шта је теби данас, жено? – Он се на час окрену према њој, пазећи да, ипак, контролише возило и вожњу. Разгоропадила си се, к’о да си јутрос пишала на коприву!

Говориш глупости, али не чудим се, није ти то први пут – проциједи Она. - Међутим, то ти не даје право да ме бламираш пред угледним свијетом, какав је синоћ био у Амбасади.

– Ма, дај, шта си се навадила на ту Амбасаду?!

– Пази ти шта говориш! сикну Она. – Не заборави да сам ја члан Федералне владе и да сам угледна личност. Није ми свеједно хоћу ли бити избламирана или не.

– Извини, ја сам мислио да си ти, прије свега, моја жена, па тек онда остало…

– Да, твоја сам жена, али приватно… Чим смо у јавности, међу свијетом, заборави на то!

– На шта, бона, да заборавим?

– На то да сам ти жена!

– Како да заборавим?

– Лијепо, заборави, не придаји томе никакву важност… Тада сам јавна личност, угледан политичар, министарка… То је тада важније него било шта друго!

– Свашта!

Прошли су Ступаре. Она је палила нову цигарету, иако је претходну згњечила у пепелници прије непуних пет минута.

– Опет ти с цигаретама?

– Шта опет?

– Палиш једну за другом.

– Да, драги мој, једино ми је још то остало.

– Како мислиш једино остало?

– Још само о томе могу сама одлучивати… Запалити цигарету кад ми је ћејф, кад ми се пуши, а не кад ми то ти одредиш и одобриш!

– Постајеш непријатна, драга моја!

– Не, лијепи мој, само настојим бити искрена и отворена!

Шта хоћеш да кажеш тим свашта?

– Је л’ ти то стварно мислиш ил’ се са мном спрдаш?

– Шта?

– То да, кад смо у јавности, прво си политичарка и министарка, а онда, негдје на самом крају, и моја жена?

– Да, шта се чудиш?... То је сасвим нормално у демократском, цивилизованом свијету!

– Е, онда, да извиниш, набијем ја тај демократски и цивилизовани свијет на неку ствар!

– Молим те, не буди простак! – Она загрми, исказујући хују и тако што оштро уђе у једну кривину, одмах иза Средњег. – Не мораш ме подсјећати на своје поријекло и на простаклуке из села у коме си одрастао!

– Опа, сад ти смета и моје село… Кад смо били млади, кад смо се забављали, није ти сметало што сам са села… Наравно, сад си се изненада сјетила да си ти фина гузица с асфалта…

– Молим те, понављам, не буди простак!

– Кад си се дочепала каријере, постала, кажеш, угледна јавна личност, федерална министарка, ни мање ни више, сад ти ја не ваљам… Не би ме зачудило…

Ту Он нагло ушути. Довољно нагло и довољно индикативно, да Она упита: - Шта те не би зачудило?

– Ма, ништа, ништа…

Јасно је за шта ја још само теби требам – наставља Она, преко цигаретних димова.

– За шта, Бога ти? – упитаће Он, љутитим гласом.

– Требам ти као украс политичке каријере, јер би она без тога била некомплетна, чак фалична, као кућна помоћница и као мајка дјеце… Као жену си ме одавно занемарио… Сасвим природно, у Сарајеву си годинама, тамо имаш већи избор…

– Дај, молим те, уозбиљи се – прекиде је Он грубо. - Сада ћеш ми још почети и сцену с љубомором и са сумњама…

– Нису то, лијепи мој, само сумње.

– Чуј?! Него шта је?

– Имам ја информација…

– Каквих информација?

– Информација о твојим склоностима… И у Сарајеву, а и на бројним путовањима у иностранство… Све се зна!

– Шта се зна? – разгоропађено ће Он, осјећајући да му крв навире у главу и да ће предстојећи успон на Караулу – а само што минуше Кладањ – бити тежи од очекиваног.

– Све, лијепи мој, све се зна… Твоја политичка каријера је, од почетка, била систематско одвајање и отуђивање од куће, од мене и од дјеце… Ако сам то и могла прогутати, све ради дјеце, е, онда, видиш, нећу ово…

– Шта, болан, нећеш?

Ма, човјече, о чему ти то причаш? – Она уозбиљи лице и, таман кад су били на Нишићкој висоравни, готово изригавајући ватру из очију, погледа Га.

– Не причам ја, други причају.

– Шта причају?

– Па, ето… Да шараш?

– Молим?! – Она готово испусти аудијев волан из руку. – О чему ти то, човјече?

– Допрли су, драга моја, и до мене гласови… Не може се то сакрити… Многи око нас брује, чује се… Помињу се твоји састанци дубоко у ноћ, путовања по земљи и иностранству…

– Ма, јеси л’ ти нормалан, човјече? – Она ће забезекнуто. – Ако у то имало вјерујеш, онда си много заосталији и много примитивнији него што сам мислила…

– Мисли ти шта год хоћеш, али људи причају… А гдје има дима, има и ватре…

– Ма, дај, бјежи, заиста си будала, и то будала на квадрат!

Нећу се, да знаш, никад помирити с твојим шарањем!... Одавно добијам и анонимне позиве телефоном, а и непотписана писма… Све лијепо пише… И када си, и гдје, и с којом си…

– Аман, жено, шта је теби?! – чуди се Он, увјеравајући се у то да ће, заиста, пењање Караулом, овог пута, бити теже него иначе.

– Могла сам, понављам ти, подносити то да ја плаћам највишу цијену твоје каријере, да те нема код куће, да живимо, практично, одвојено – ти на једној, ја на другој, дјеца на трећој страни… Али, такву увреду, такво понижење, да ме још и вараш, е, то, видиш…

– Али, жено, шта ти је?

– Није најгоре то што ти радиш, већ шта се о томе прича… Махала се наслађује, неки су једва дочекали да ми се смију и ликују иза леђа…

– Аман, људи, шта је овој жени?

– Уосталом, и да није тих писама и анонимних позива, мени је то одавно јасно… Кад си ми задњи пут пришао као жени?... Кад смо задњи пут били љубавници?

– Али, жено, знаш да радим напорно, да дођем уморан…

– Тачно, све је то тачно, али је питање гдје се, како и с ким се умориш? И прије си ти радио, умарао се, али ниси заборављао да имаш жену…

Нек’ сам ја, по твом, и будала, али знај да нисам глуп и неинформисан – одсјечно ће Он, замукавши напрасно.

Ни Њој није било до овог разговора. Није имала противаргументе, иако се није баш могла ни заклети у своју недужност.

Примицали су се Олову и, попут Њега, и Њој се учинило да би, можда, најбоље било направити корисну паузу у разговору. Заиста је политичку каријеру и остваривање своје амбиције – одавно надредила браку и мужу. Коб неимања дјеце, била је нешто са чим су се обоје одавно помирили. У замјену за то, као слатка компензација, која је на Њу одавно дјеловала неодољиво опојно, запутила се политичком стазом. Узлазном од почетка… А Он? Шта је с Њим? Има ли Он неку замјену за несретно неимање дјеце? Је ли Он успио шта пронаћи? Да ли Му је Она у томе помогла? Може ли се, макар условно, помоћи сматрати то шта је и како Она чинила? Мислећи да ће то и Њему одговарати и да ће Њена успјешна каријера – бити нешто што ће Он звати и својим успјехом?

Погледала Га је, овлаш. Укоченог погледа, окренут напријед, Он то није примијетио. Или се правио да то не види.

Није ли Га, ипак, превише везала уза се – условљавајући све што Он ради оним шта је Она чинила и како и колико је успјела? Није ли се, у таквом развоју догађаја, Он, ипак, претворио у некога ко је увијек само Њој на располагању, у Њеној функцији, Њој при руци и – тако – онај ко је платио највећи цех онога што је Њен несумњив успјех?

На ово није имао шта рећи. Ипак је Она била у праву. Тачно, и прије је радио и умарао се. Али, прије није имао тако успјешну политичку каријеру и, заиста, никад прије, као сада, није био у прилици, није Му се то тако нудило – да шара, кад год Му се пружи, а почесто се то деси и у Сарајеву и вани, прилика за то.

Тачно, увјеравао се, Она је жртва, Она је цијена, као и наш брак, и дјеца наша, којом плаћам своју каријеру. Али, зар је могло друкчије? Зар је требало на други начин? Зар то и Она није хтјела - иако је то никад нисам питао, сматрајући да је природно, сасвим логично, да Она мој сматра и својим успјехом и да, чак и кад је злобно зову мојом женом, препознају по томе што ми је супруга, а не дипломирани економиста, са својим ја, својим знањем, струком и послом, Она ипак представља личност, која је саставни дио мене и мог успјеха? Да ли Она то схвата? Да ли то разумије ова наша примитивна, пакосна и злонамјерна околина? Иста она која се радује туђем неуспјеху више него свом успјеху? Којој је милије да комшији цркне крава и која, како то лијепо рече Меша Селимовић, сваког оног ко макар центиметар штрчи изнад просјека – кат-тад спреми папазјанију?

Мислио сам да је разумнија. Да је одавно схватила потребу и корист од ове жртве. Корист и за нас, а и за народ и државу. Неко, забога, мора и то чинити. Неко мора, јер може, хоће и умије, и више и боље од других. Жртвовати се, потурити леда, подредити и породицу и приватни живот – вишим интересима…

Нервозна, осјећајући да у њој куха прокључали лонац отворених питања и несређених рачуна, осјећајући да јој недостају одговори, али и да много тога иде назор, да није у реду, негдје иза Оловских Луку, на прилазима Пакленику, одсутна и деконцентрисана, нагазила је аудијеву папучицу гаса, намјеравајући пошто-пото претећи један аутобус.

– Стани, бона, ку’ ћеш?!! – панично је узвикнуо Он, схватајући да Она није свјесна колико је кривина рискантно непрегледна.

– А, шта кажеш? – било је све што је Она успјела рећи.

Секунду касније, директно су ударили у јурећи аутомобил из супротног смјера.

Сједила је мирно и укочено, гледајући кроз вјетробранско стакло, напријед. Запалила је нову цигарету. Овлаш је погледавши, Он је уздахнуо, немоћан да ишта промијени. Није ни помишљао на то да ишта каже. Мислима је одлутао далеко од овог мјеста, од октавије, од Ње и од проблема, који су пржили као отворена рана…

– Шта ти је, човјече?!! - чуо је, изненада, Њен паничан глас.

– А?

– Кочи, човјече!!! – вриснула је, угледавши ауди, који је претицао аутобус и сумануто ишао на њих…

Судар је био страховит. И трагичан. Десио се на кривини, код малог моста, недалеко од мотела у Пакленику. Страдалницима у смрсканом аудију и октавији први су у помоћ притекли путници аутобуса. За кратко вријеме, дошли су и људи из мотела, а и остали, који су наишли возилима из оба смјера…

Полицијски увиђај је, сат касније, обављен без проблема. Возилима хитне помоћи, у болницу су, с тешким повредама, одвезени – Она, возач аудија, и Он, возач октавије. Њихови сапутници – Он из аудија и Она из октавије – подлегли су на лицу мјеста. Помоћи им није било.

Шест дана касније, новине су објавиле нову вијест – послије оне прве, о трагичном судару: повријеђени возачи аудија и октавије су, према лијечничком извјештају, и даље у тешком стању, али ван животне опасности.

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2006-07-16

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска