|
Stojim, usamljen kao Bob Dilan, na teshkoj
kishi: ni potopljen
ni ochishc'en. Prochishc'en, mozhda, malo.
Ali kome je
Do toga josh, uopshte, stalo? Kad danas je
juche – vec' sutra.
A jutra ne donose, nishta: ni posebno,
ni novo. I shto vishe
razumem – umem sve manje. Krhko je – o!
–
tzv. znanje. Ne raste
li vajni grad brzhe i vishe li ume, nego shto
bilo ko mozhe
da razume? Otuda se moje sec'anje na ovu
polarnu nekropolu
zhivi grad mrtvih: suzilo kao Korintski
moreuz. Otuda moja
obuzetost, pitijski podsmeshljiva: gradom
nad gradovima.
Bardom nad bardovima, shto nikada vishe
procvetati nec'e.
Konachno: raz i ovaj lament nad polarnom
nekropolom,
ipak, nije nedostojan vechnog Ovidija?
|