„У Стоцу су млине воденице,
У Стоцу су ступе ваљалице,
Млине мељу, а ступе ваљају“
Ова стара пјесма о ступама и млиницама јасно нам говори да су млинице и ступе биле нераздвојни објекти. Гдје је била млиница, ту су биле ступе и бадњи, а ако нису биле скупа, онда су биле негдје у близини. Ако би сељак пошао у млин, онда би повео два коња. На једном коњу би био товар жита, а на другом вунена ћебад и сукно за прање и ваљање.
У Стоцу на ријеци Брегави било је много ступа. Све оне су функционисале до краја прошлог стољећа (до 1992. године). Прављене су поред ријеке или на адама и прављене су од дрвене грађе. То су били примитивни уређаји за ваљање и ступање сукна. Кад би данас постојале такве ступе, биле би права атракција и за саме Сточане акамоли за странце. Врло су једноставни дрвени стројеви, а радиле су огроман и користан посао за човјека. Ступе су се обично правиле у зградама, а неке су се налазиле на отвореном простору. Ступарске зграде зидане су каменом кречњаком и малтером. Биле су покривене плочом или цријепом. У дојњем боју (приземље) биле су ступе, а на спрату дућан са крилом за сушење сукна. Дућани су обично имали по двије просторије: у једној оџак, а у другој би биле смјештене муштерије. И данас се такве просторије налазе на Пропи код Бузаљака. Једна је зграда поред цесте и покривена је каменим плочама. У њој имају двије ступе, а у дворишту два бадња. Та зграда била је власништво Суле и Џеме Бузаљка. На истом простору, али поред ријеке Брегаве налазила се зграда од камена, али покривена цријепом. У њој су биле двије ступе и два бадња, један је бадањ био у прокопници (рукавац) испод те зграде. Ове ступе биле су у власништву Адема и Џеме Бузаљка-Змаја.
Да би се ступе покренуле, издваја се један дио воде од ријечног тока посебним рукавцима. Ови рукавци имали су акумулациону функцију. Ради постизања пада, прављене су бране или бентови. Рукавац је преграђиван са разним грађевинским материјалима као што су камен, малтер, креч и земља црвеница. Преграђени дио тзв. бент имао је неколико отвора (баџа). Вода се слијевала низ жлијеб (дрвено корито) до кола. Преко кола снага воде покретала је све уређаје за ступање. Коло је монтирано на вретено. Вретено се ослања на дрвену кладу на коју жлијебом долази вода. У вретену су уграђени дрвени храстови крстаци за подизање кола и маља. На водене кружнице стављају се гобеље. На гобељи су уграђене по три кашике (лопатице), тако да их је укупно дванаест. Сукно се полаже у корито од храстовог дрвета које ударају наизмјенично један па други маљ. Маљеви су тешки око 90 кг сваки и у гребену састављени од три зупца. На горњем дијелу ступе налазе се горњице које носе маљеве. Оне су направљене од кљенова дрвета да имају љепши и тоналнији звук. Кад ступе раде, горњице јече као ратнички бубњеви. Њихова јека чула се на удаљености од 3 километра. Та јека ступа, хучање водопада Провалије, мирис брашна из млиница, те шаренило боја ћилима, серџада, ћенарева, дека и тепиха стварале су посебан угођај код оних људи који су знали шта је столачка чаршија. Био је то прави празник за сва чула, а не само за очи и душу. Ступе су прављене од 4 врсте дрвета: багрем, храст, кљен, мурва (дуд).
На почетку сам казао да су ступе служиле за ваљање и ступање посебног сукна (сукно-ручно ткани производи од вуне). У ступама се уређује сукно и раша од вуне ткана у четири нита, клашње ткане од 8-9 нити, гуњи и губер у 2 нита, химбуље, кабанице и бичаљи. Ови набројани производи су од вуне и служили су за нужне потребе сеоског становништва. Ступе су у Стоцу имале гравитациону зону од 80-100 километара уздуж и попријеко. Људи из цијеле Херцеговине и Далмације стољећима су доносили и догонили у Столац своја сукна за ваљање. Ваљање сукна у ступама било је актуелно дотле док нису изумрли и посљедњи ступари у Стоцу, а то се десило отприлике крајем седамдесетих година прошлог стољећа. Остали су само бадњи за прање сукнених и памучних дека као и тепиха, а и данас су у употреби.
Ступарски занат не може се тачно смјестити у одређени временски период, а вјероватно датира из оног периода кад су људи почели да развијају одређена занимања. То је отприлике средњи вијек. Столачки мајстори имали су своје муштерије и с њима су одржавали пословне везе све до прошлог рата 1992. године. Највише су пословали са Подвелешцима од Мостара (Жуље, Жуберин, Рабина, Кокорина), са Невесињцима (Зови до, Оџак, Кифино село), са Требињцима (Шумљани, Грмљани, Пољица, Попово поље, Равно ) са Љубињцима и њиховом околином, те Билећанима са засеоцима. Муштерије из ближе околине Стоца, као и сами Сточани редовно су довозили своју робу на прање у ове ступе. Села из ближе околине Стоца су Берковићи, Битуња, Жегуља, Поплат, Крушево и друга. Вунене деке превожене су камионима.
У Стоцу је некада било једанаест ступа, а на извору Брегаве у Долу двије. У граду се овим занатом бавило неколико породица, а најпознатије су од њих: Бузаљке, Елезовићи, Турковићи и Ризванбеговићи. Ове породице бавиле су се и млинарским занатима, а неке и бојаџијским. Овим занатима још су се бавиле три породице у Долу на врелу Брегаве, а то су породице Бркића, Столица и Шкрба, а посебно треба истаћи Марка Шкрбу, који је касније отворио кафану. У доњем току ријеке Брегаве, у Видову пољу поред вакуфске млинице у којој је радио Ћамил Диздар постојали су само бадњи.
Од Инат ћуприје до Провалија било је седам ступа. На Погледу са лијеве стране биле су ступе Ибрахима Елезовића (један бадањ), Салкана Турковића и Алије Бузаљка. Сви ови ступари били су добре занатлије, а ступе су им биле на отвореном простору. Салкан Турковић имао је ступе поред плаже Крешевац. Ту се налазио његов дућан озидан каменом и покривен цријепом. Алија Бузаљко имао је ступе иза млинице Салке Лете. Ту је била и камена кућица (дућан) покривена плочом, а била је намјењена за преноћиште муштерија. Послије његове смрти ступе је купио Мухо Бузаљко који је радио и на Пропи и у Беговини. Мухо је био професионални ступар. Он је имао бадње и на Пресипу више Централе. Те бадње је користио кад би нестајало воде у доњем току ријеке Брегаве. Њега је наслиједио његов син Ибрахим звани Џуџа, који данас ради као месар. Са десне стране, поред Провалија налазиле су се четири ступе. На почетку сам рекао да су биле власништво Суле, Џеме и Адема Бузаљка. На Пропије било чак пет бадњева. У Беговини поред водопада „Пјене“ биле су двије ступе у згради. Оне су биле у власништву Мухе Бузаљка. У дворишту ове зграде иза млинице била је једна ступа и два бадња. Ова ступа на отвореном и један бадањ били су у власништву Нусрета Ризванбеговића. Он је имао двоје ступе и један бадањ и на лијевој страни ријеке Брегаве испод канала за наводњавање. Преко пута садашњег ресторана „Централа“ налазила су се четири бадња Алије Премиловца (Олрајт), а сада су у власништву његовог сина Јусуфа (Јусе).
У Стоцу данас не ради ни једна ступа. Остала су само три бадња. Један бадањ у исправном стању налази се на Погледу (Бивше ступе Алије и Мухе Бузаљка), други исправан бадањ је на Пропи у ступама Суле Бузаљка. У овим ступама као и у млиници данас ради Ибрахим (Бајре) Бузаљко звани Батан. Он је поправио дедину млиницу и ради у њој. За такав потез требало је много труда и одрицања и за сваку је похвалу. У Беговини ради један бадањ. Ту ради унук Мухе Бузаљка Емин. Он похађа средњу школу и уједно зарадује себи џепарац. Стицање заната је од оца, ту се не полаже испит. Данас се у овим бадњима перу памучне деке и теписи. Ово је само један мали осврт и сјећање на добре старе занате и људе који су живјели на води и зарађивали на води за живот својих породица.
У Стоцу је данас потпуно уништена привреда. Људи немају скоро никаквих прихода. Једина им је могућност да оживе старе занате, који би можда постала туристичка атракција. Млинице и ступе су врло атрактивни објекти и требало би их ставити као интересантне етнографске споменике под заштиту закона, односно државе.
|