|
И на нашој су политичкој сцени истјеривачи разума и љубави. С њима ћемо изгубити идентитет и поријекло. И земљу, попљувану, згажену и унижену. Ове се слутње множе кад год на тв. екранима видимо снимке о трагедији Сребренице, или инсерте из Габеле – пред скоро суђење заповједнику тамошњег усташког концентрационог логора Боки Превишићу.
Боже, шта су људи радили – људима!
А шта су људи! Гомиле разузданих створова. Користољубиви, безосјећајни, гњили стрвинари. Кад нормалан човјек гледа овакве сцене, чини се да су гмизавци племенитији од људи, да су птице приврженије и одговорније, а домаће животиње осјећајније и умиљатије.
Зато, поштовани господине друже читаоче, не чуди се што и ваш извјештач отупјелих чула, данас, осјећа празнину и горчину, немоћ и нијемост. Он као да више и нема емоција, као да не воли, као да у грудима, умјесто срца, има камен. Расточило га вријеме и ове, послијератне године које дере у борби да преживи ваш и његов „Мост“.
И јутрос су га дочекали мокре улице и оловно небо које иза својих леђа крије неке помахнитале вјетрове долазеће зиме. Можда је то неко ново искушење живота, или само варка!
Свеједно, руке су спремне да путове крше, да препреке руше.
Зато и ти врли читаоче, посебно читаоче у дијаспори – не дај се! У свој избјеглички живот, унеси бар мрву оптимизма.
Он нам је потребан као хљеб и вода, као зрак и свјетлост.
Теби – како јављаш – тамо туђе јутро свањива, међу туђим фасадама очи отвараш… онда низ туђе авеније и магистрале идеш на посао гдје и сунце није топло као наше, мостарско, и гдје у харфи јесени вјетар концентрира неке давне, драге мелодије.
Зато: воли и љуби, никог не мрзи – и када ти до пјесме није, научи срце да пјева, „кад мислиш да све се руши, знат ћеш, срећа се крије само у твојој души“.
И јави се. Нама су у Мостару драга ваша писма – посебно она гдје из сваког ретка избија нека стара сјета / рука која пише заборавила гдје је тачка, гдје запета / и гдје су реченице обичне, али растегнуте колико је од изласка сунца до краја дана / дуље су од миље, дубље од океана.
Ми смо раја из Мостара…
|