|
Повод овом промишљању и проговору, јесте, нова књига Градимира Гојера, Казалишни калеидоскоп, петнаеста по реду издавања, а посвећена предшасницима театра Велимиру Стојановићу и Луки Павловићу, који су читаву једну епоху театра на просторима Босне и Херцеговине учинили својим аналитичким, али дубоко поетичним текстовима, доступном ширем кругу читатеља… Истина је, откако је престао излазити часопис Позориште који је издавало Народно позориште Тузла, осим прикраћености за мјеродавно и валидно разматрање театарских питања и подухвата, Босна и Херцеговина нема ни овлашну хронику театарских збивања, а то је за сваку рецепцију у будућности, ненадокнадива штета.
Гојер признаје своју зачараност театром у свим аспектима, укључујући и писање о театарском животу. Деценијама је приљежно биљежио, а књиге су се саме слагале. Разумијевамо, како је писање о своме послу и љубав према њему, дио високе професионалне етике и одговорности, употпуњавање слике о себи, своме раду и театру, уопће. Полагање рачуна сувремености и будућности на најбољи начин. Гојер је сасвим усвојио, па без ограда и увјетовања ради и живи максиму Паола Мађелија, према којој је: казалиште соба за прављење снова. У том смислу, Гојер је према театру и његовим људима – актерима, изнимно брижљив, пажљив и њежан.
У овој књизи, Гојер се још једанпут представља као човјек и особа сјајне инвентивно-креативне енергије и културолошке ширине и бескрајног хуманизма. О томе најбоље свједочи његова крајња доброта и непретенциозност коју можемо пратити у распону: од ријечи до исказа, од прве до посљедње стране ове књиге.
У књизи, Гојерова биљежења крећу од одјељка: Босанскохерцеговачке драме – увјета наше казалишне будућности – Алија Исаковић и босанскохерцеговачки театар, Драма прошлости и садашњости – драматски рад академика Абдулаха Сидрана, Драматски опус Радована Марушића – над рукописом Триптих о Босни, Савремена драма о нашој сувремености – поводом ауторског рада писца и редатеља Хариса Пашовића, а настављају одјељком: Поетски театар – А. Шантић, М.Ћ. Ћатић, И. Самоковлија, В. Лукић. Слиједи, Дванаест записа о рецентној театарској продукцији, па одјељак: Глазба и театар, у којем се Гојер брижљиво бави портретирањем маестра Џевада Шабанагића у три текста, а доноси и обиман интервју са њим, слиједе два текста о Ивици Шарићу, осврт на утиске са проба Ере с оног свијета Јакова Готовца, текст и интервју са маестром Вјекославом Шутејом, текст поводом четири деценије рада флаутисте Бећира Дрнде, текст о Дубровачким љетним играма и Македонској опери, Ранко Рихтман, Душко Бугарин…
Затим, Два критичка текста из ранијих година, Питер Брук, Бекет, Константиновић, Досије Катарина – Едина Папо и балет – посланице – шест њих, Луко Паљетак, Ђело Јусић, Белма Чечо, Свијет ликовног ангажмана Вање Поповић, Театарски плакат Бранка Бачановића, Тузлански театар – Путовања Ивана Фране Јукића – Иван Ловреновић, Прва бошњачка опера – Хасанагиница – Нијаза Алиспахића и Асима Хорозића, Сребренички инферно – Џемалудина Латића, драмски текстови Сафета Плакала, Нијаза Алиспахића, Неџада Ибришимовића, Златка Топчића – у редатељском искуству Градимира Гојера, Катарина Косача – посљедња вечера – Ибрахима Кајана, књиге: Ивана Ивановског, Чеде Кисића, Гојка Бјелца, Сарајевска зима, Инес Фанчовић, Фадил Хаџић, Реихан Демирџић, Заим Музаферија, Седмодневник – поводом Катарине Косаче у Сартру, Сузан Зонтаг, Македонија – постојбина театра, Обитељ Стафановски, … па Казало имена са преко 500 података…
|