|
Склавинос Савас, дакле, полази од мисли да се бајка не обраћа једној добној скупини, дјеци која су то по годинама него се обраћа дјетињском у човјеку, потиснутом памћењу са почетка постојања. Иако то нигдје изричито не казује, он очито дијели мишљење њемачког пјесника Шилера који је, у надахнутом тону, тврдио да се „дубља значења крију у бајкама које је слушао у дјетињству него у истинама“ којима га је „научио живот“.
Аутор „Симболике“ кренуо је у правцу свјетлосних сигнала које је из космичке дубине заједничког људског памћења емитовала прадавна приповиједна врста. Приближавање му је донијело сазнање да бајка има толико значењских нивоа, толико рецептивних равни да ју је готово немогуће обухватити једном студијом. Наравно, према предмету своје научне (истраживачке) знатижеље није пошао неприпремљен. Простудирао је обимну литературу, у првом реду текстове психоаналитичара од Јунга и Фројда, Фримена или Бетелхајма до структуралисте Пропа кога, више од свега, заокупља функционисање композиционих елемената у жанровском механизму дјела.
На почетку, дакле, пут је био обиљежен сигнализацијом архетипских симбола који су усмјеравали у предјеле подсвјесног. Прије него што је почео да сриче заумни језик симбола, Склавинос је морао да ријеши питање огледала, трансформације конкретног окружења у апстрактни пејзаж подсвијести. И као што је Алиса морала да проде кроз огледало да би се докопала друге димензије постојања ствари, тако бајка која „одгонета живот изнутра“, мора рачунати са оптичким замкама транссупстанције, измјене облика и енергетским преусмјеравањем значења. Како је, по Честертону, „бајка огледало унутрашњег доживљаја“, писац је, да би допро до тог огледала и одраза у њему, морао да пристане на језик приче. Тада је дошао до закључка да се одрасли и дјеца служе истим ријечима, али не говоре истим језиком и да се због тога не разумију. (Није ли се и Мали принц жалио да одрасли ништа не схватају.) Одрасли су, наиме, заборавили језик првотности, а бајка је испричана управо језиком насталим „у зору човјечанства“, језиком несвјесног који, без посредника, без отпора допире до несвјесног ума малишана. Наравно, бајка је дјетету сасвим јасна. Њу не треба преводити на језик одраслих, језик интелекта и рационализације јер тиме, као и сваки превод, губи сугестивност оригинала и магизам његове непоновљивости.
Склавинос је очито своје „дубинско читање“ намијенио одраслим. Он је испод питорескне фабуларне одежде открио мукотрпни процес сазријевања људске јединке, њезину борбу с деструктивним силама подсвијести, анималним инстинктима и оптерећењима сваке врсте. На примјерима наших, али и мотивски сродних бајки насталих у временски и географски удаљеним срединама показује да је питање људског, цивилизацијског успона, конкретизованог у сваком појединцу, било праћено истим потешкоћама, запрекама које је, као немани градацијски распоређене на путу бајковитог јунака, ваљало савладати свјесним напором духа, душе и срца. Сложеност људске природе, разносмјерне енергије које треба обуздати и каналисати у правцу поступака уравнотежене, стабилне и зреле личности сликовито су приказани серијом ликова који се, у различитим улогама, појављују у истој бајци. Њихово присуство, промјенљива равнотежа снага и односа, подцртавају неизвјесност унутарње борбе, личности која мора да се сукобљава на унутарњем и вањском плану против необузданих (неконтролисаних) порива у себи и спољних околности које је ометају у постизању хуманог циља.
Склавинос диференцира обичне људе и оне који надмашују мјеру просјечности, који су рођени за предводнике. Идеал моралног самоусавршавања је, по овом аутору, јака личност која чврсто гази по земљи и не заноси се снагом својих крила, висином лета иза којег слиједи пад.
Има, међутим, једна ствар у којој Склавинос за корак иза себе оставља Бетелхајма или бар релативизира његово тврђење да се „бајке не баве корисним обавјештењима о спољном свијету“. Иако је претежно заокупљена „унутарњим процесима који се одвијају у појединцу“, она ипак тај спољни свијет, поготово процесе од којих зависи егзистенција заједнице, не може мимоићи. У IV поглављу своје књиге писац напушта издвојеног јунака и показује дубинске тектонске поремећаје у колективној свијести изазване неминовношћу промјене начина живота преласком на нове облике производње, обезбјеђивање елементарних услова опстанка. Прелазак са лова на земљорадничку и сточарску производњу пружао је већу сигурност, али је захтијевао и огроман радни напор што није могло проћи без опирања и одиозности. Склавинос бајкама открива да је први велики цивилизацијски корак начињен у материјархату (Бајкама у којима преовладавају женски ликови) када долази до појаве кућне радиности, заната, трговине и транспорта. Бајка на свој маштовит начин обрађује психолошке, историјске, социолошке, економске, онтолошке проблеме појединца и друштва у развоју.
Књига Склавиноса Саваса, наравно, има и својих мањкавости, у првом реду стилске и композиционе природе, али дјелује свјежином запажања, храброшћу искорачивања из утабаног простора размишљања, овладавањем дјетињским језиком бајке која пред њим отвара још једна врата своје многоструке тајне.
|