|
Једна незбринута мисао
засјекла у очуђавање пећинолика Бога.
Плаве коре с ободима од свјетлости.
Каналисан бљесковима. Распамећен,
унутар нове осјетљивости.
Не тражим заклон!
Правим мјесто за осјећај вјетрометине.
Поклекнуло море, окаменило у Форте маре.
Обзором освјештане осјемениле душе чворнате
до у Жвиње и рефлексије јеретике.
Прошупљио сам кољена да не бих умождио одогмољеност.
Уцрквењеле мисли уморно јаловаше усахлошћу
ујезичена хоризонта одзелењелог од мојих очију
Боже помози ми неки други пут.
Расколачен појам луцидности преметну се у вал,
јадранизирајући погледом ексхумираним из неочигледног.
Душа огрезла у ум мање трпи обескриљена.
Посвећена самозабораву опет лаже Истину.
Одлуђеном, плишавост му помочварила улобањену свијест.
Лепрозно одгојен почео је да се кремира још од дјетињства.
Окрезубило је вријеме већ на пирамидама.
Горим у комаду од сад па у било ком правцу казаљке на сату.
Тако вријеме у крастама одумире у нама
који дајемо посљедњу помен Небу
монументалним цркотинама надута ума,
као да нисмо слијепи путници овог Планета.
|