|
У четири књиге Дамјана Шантића, о писцима и дјелима из различитих раздобља, критички се разматрају проблеми као разлике у идејама и тумачењу, а читаоцу се пружа прилика да своја искуства у вези са популарним дјелима свјетске књижевности повеже са дискусијама и аспектима који представљају анализе и промишљања о прочитаном.
Изабрана дјела која припадају историји књижевности у стварности досежу у сувременост паралелизмом са савременим проблемима. Кад писац направи избор, повезује се дјело у времену, сједињују се мисли или побуђују асоцијације.
Текстови у Шантићевим књигама садрже проблематику модернитета, а фрагментарност је интертекстуална формална карактеристика којом се тематске значајке испољавају.
Интертекстуалност се дефинише као феномен укључивања више текстова у неки други текст. Односи се да оне дијелове гдје писац доказује цитатима, алудира, пародира или на неки други начин компонује „дијалог“ са другим текстовима. Форма перцепције, овдје, је фрагментарност мишљења, која стоје у једном размјењујућем односу, а у оквиру те схеме фрагмената помјера се тежиште на ону сферу модернитета која се појављује након фазе везане за резигнацију, разочарање, губитак, отуђење, деперсонализацију, усамљеност или тјескобе, све то у дјелима познатих писаца – класика свјетске књижевности.
Модернитет се остварује и као знак из књижевног дјела и као представа тог знака у перцепцији, усложњеној, оној из пера критичара или историчара књижевности и оној која показује ауторски однос према изабраном проблему и према већ објављеном критичарском становишту.
Остварује се као објављивање зла. Остварује се и реакцијом према изложеним садржајима, хуманистичким знаком опредјељења и као неодрживост оних појава које су у вези са злом. Кад је ријеч о Тибодеу. (Albert Thibaudet, 1874-1936.) у први план долази модерно критичарско мишљење које раздваја критику и догматизам, истиче стваралаштво изнад канона, као истински стваралачки чин, истиче интуицију и асоцијативност као методолошку предност, књижевно дјело ставља у први план, а писца и дјело открива у аспектима њихове мисаоности. Нека од његових идеја развијале су психологију, семантику и социологију културе. Прави континуитет према Тибодеу чине појединци који актуелизирају садржаје и формирају духовност једног времена, интерполирајући сувременост у мисао, као пројекцију која се из анализираног текста осјећа, а некад и наглашава, и спајајући ту савременост са актуелностима које се осликавају из дјела писаца без обзира којих епоха. Вријеме савремено и вријеме и тематика прошлости свјесно се удружују и пројицирају као актуелизација, често са наговјештајем нових видика. Алберт Тибоде посебно је наглашен као мислилац и као критичар који је успоставио нове, модерне, слободније приступе књижевним дјелима, а његова историја француске књижевности (Historie de la littérature française de 1789. à nos jours) формира појам генерације као израз идејне и естетске припадности обрасцима живљења и мишљења у једном времену без обзира на старосну доб писаца.
Модернитет Бодлерове поезије актуелизује се у равни поратног времена, у резигнацији разочараног човјека. Разочарање и илузије… Паралелизам, асоцијативно-психолошки (са „Господом Глембајевим“), веза са прво Тибодеом, а онда Крлежом, интертекстуалност испреплетена, Бодлер у различитом представљању као и карактеристике о атеизму, о појму „лимба“, пјесничком религиозном размишљању, веза са метафизиком као методом интуиције, осврт на групу од четири (ту су још и Теофил Готје, Леконт де Лил, Т. Банвил), разрачун са романтизмом, „Цвијеће зла“… Све су то и подаци за студирање. Ту се, прије свега, налази проблематика о настајању умјетничког дјела, духовност из извањског, синстезија која је храброст пјесникова, откриће о вези која настаје између слуха, додира, виђења и способности изражавања о доживљеним појавама; откривање тренутка, стваралачког, изненадног и необјашњивог, који као да настаје из промишљаја и из чулног. Ситуације кад настаје чудо које се зове умјетност. Кореспонденција, симболична обиљежја невидљиве реалности.
Додирима са дјелима књижевних историчара и теоретичара, избором из дјела, извлачи Дамјан Шантић „са периферије“ и поставља у фокус свог анализирања извјесне проблеме. Текст сусреће друге текстове.
Свака је Шантићева реченица на висини времена које диктира начин. На макроплану је низ интертекстуалних веза између ликова из различитих епоха. Захваљујући њиховој двострукој или многозначној улози, аутор „приземљује“ осликавања кроз различите „небеске слојеве“, исконструисане у једној перспективи на којој се ликови крећу као поетски носиоци илузионистичког модернитета, чита дјело из мотивација које су претходиле фигуративним замишљајима оствареним дословно или алегоријски.
У првој књизи, низ дијела и писаца, цитати из остварења која су задивила свијет. Дјела: Дон Кихот, Пармски картузијански самостан, Дивље палме и Свјетлост у августу, Отац Горио, Злочин и казна, Ана Карењина, Бреза, Јадници, Чаробни бријег и Нора, а писци: Сервантес, Стендал, Фокнер, Балзак, Достојевски, Толстој, Колар, Иго, Ман, Ибзен.
У другој књизи: Селинџер, Штајнбек, Толстој, Кундера…, а у трећој и Бодлер и Бокачо, и Данте и Достојевски и Крлежа и Гогољ…
Хемингвеј, Аралица, Кафка, Камиј, Ђилас… – у посљедњој.
Импозантном избору придружује се низ теоретичара књижевности који су претходно писали чланке, огледе или студије о ономе што је предмет ауторовог интересовања. Из других критика преузети, наведени или поменути, са назнакама издања у којима су објављени, ти текстови понекад су полазиште за расправу, а некад се јављају као узгредно, интерполирани у реченицу, чиме се тај интертекстуализам проширује претварајући се у често различита стајалишта што представља први и основни услов модернитета именован овдје као разноврсност приступа у вези са једним проблемом.
Једна од одлика модернитета је истицање „негативитета“, а у том и вулгарне, гротескне или бизарне представе. Облик је представљен на основу изабраних фрагмената из књижевних дијела. Природно је да се у знаку модернитета с проблематиком демонизма и пакла овдје укључује и Лалићев роман, а значност симбола постаје актуелна баш у овом времену кад се у Босни и Херцеговини, у Републици Српској, четнички вођа уздиже на пијадестал, а четници изједначују са нацијом и са партизанима, кад се атакује и на свијест и на памћење народа који се веома добро сјећа „херојства“ фашистичких „јунака“. Дословно књижевно свједочанство унесено на странице Шантићевог дјела протест је интелектуалца и књижевника, ангажованог и бескомпромисног у сусрету са изразитим знаком фашизма.
„Приликом капитулације Италије у касно љето 1943. појављују се Нијемци да одмијене Талијане као „газде“ затвора и, опћенито, власт у том дијелу Црне Горе. Талијане разоружају, из униформи их пребаце у цивиле и којекаквим каналима пребацују према њиховим изјављеним одредиштима. Према четницима немају повјерења, „нањушили“ су да би ови хтјели остати то што су били (па их махом разоружавају и утамничују заједно са осуђеним партизанским присталицама) и домоћи се Боке гдје су се надали доласку краља Петра (у подморници), па би кренули према његовим, тј. енглеским, смјерницама. У затвор пристигли четници гледали су затечене (дојучерашње своје жртве) као на окужене, с којима да не смију разговарати ни просторно се мијешати, јер за себе су се надали скором изласку, а за њих да неће умаћи пресуди. Послије одвођења на стријељање неколике групице у борбама похватаних партизана (или од јатака изданих да су били устаници 1941), Нијемци се нагло одлуче за нешто друго…“
У истом знаку придружују се и текстови о антисемитизму и расном, црначком питању. Као квалитет који је вриједно истаћи, а у вези са прилазом Кафкином дјелу, аргументација која је идеолошко одређење:
„Одмах се одређујем да не бирам између негодовања и одушевљења, него се дивим Кафкиној инвентивности како изразити непревладиве бојазни од нечег што их има масовно снаћи и биолошки прориједити ако не и потпуно уништити (својих сународњака Јевреја). Зло у милионским цифрама жртава ће услиједити са Хитлеровим доласком на власт у Њемачкој, а назријето је из Кафкине перспективе (као антиципација) још док је Аустроугарска дотрајавала. Рекох да се дивим, али не с одушевљењем, него на сапатнички начин.“
Кошмари, изгнанички и досељенички валови, искључива религиозност, тема о „оркестрацији црнаца и мјешанаца“, тема о досељеницима из неког „другог“ говорног подручја, о жидовској или црначкој ситуацији, те ријечи као: мржња, пркос, ружноћа, лаж, рат, побуна, револт, зло, језа, робија – кореспондирају овдје као образац, а везе се остварују препознавањем комплекса који образује тему разбојништва и пљачки; идентитета, рата, породице, естетике…
Из представљених садржаја са знаком модернитета, насталих из рушења цивилизацијских вриједности, по узроку тог рушења и по посљедицама по човјека (које из тога произлазе), јавља се један сублимирани (језгровито казани) или интерполирани садржај који је протест против свега што проузрокује људске патње и страдања.
Мишљења настала у историјском књижевном времену успостављају не истовјетна него слична сазнања (кад је ријеч о времену у којем живимо), а кад је ријеч о злу и терору над људима, онда је осуда терора и зла у повезивању идејама од највећег значаја на путу могућности уздизања из рата до нечега што очекујемо као добар и сретнији живот.
Протест који се јавља и из читања појединих одабраних примјера књижевних текстова у књигама: Прилози из компаратистике (2002), Преплитаји и размршења у књижевном дјелу (2004) , Наставак о Бодлеру и други прилози (2004) и За који други живот Сван чува своје озбиљне просудбе (2005) и из ставова на други начин изражених, изазива закључке који не штете човјечанству и представљају срж позитивних стремљења усмјерених према човјековом праву и достојанству. То је уствари у дјелу Дамјана Шантића и највећа етичка вриједност.
|