|
Буди ме, сред раног јутра писак лаког
фагота, као да
позива на радост лова, у пустињи.
Као да обећава,
за разбуђивање: млеко камиље са урмама,
о подневу: у оази,
под палмама, заклон пред сувим и врелим
хамсином. А с вечери
окрепљујући чај. Али овај град је неопевана
паланка, вечна
слика људске душе. Дневник о небу,
на којем је
најузалуднији сјај, песничке звезде. Пре
него се подигне
пустињска олуја у којој, налик античкој
трагедији, сви
пате а нико није крив: пре тога: врели
наш хамсин
свагдањи, леди нам крв у жилама. И нека
тиха сета,
као пустињски песак продире, дубоко
продире: у сваку
пору, у сваки кутак нашег постојања.
|