|
Барац је дао један од најљепших наслова Величина малених, али није знао писати за дјецу. За одрасле, да. Тин Ујевић, Шимић, Шоп, Крлежа и многи други писали су сјајно за одрасле, а њихови покушаји писања за младе, нису успјешни. Тако је некако и у свјетској књижевности. Од неколико тисућа свјетских писаца, тек је стотињак „преживјело“ строге критерије малишана и оних мало старијих, па су остали у повијести књижевности као они што су знали приповиједати дјеци. Изгледа да је теже писати за дјецу неголи за одрасле. Ако се узме у обзир досадашња статистика, писци за дјецу су у мањини у односу на писце за одрасле. Истина, има писаца који су подједнако добро и успјешно писали и за дјецу и за одрасле. Но, такви су права ријеткост у нашој, а донекле и у свјетској књижевности.
Један од успјешнијих писаца и за дјецу и за одрасле у новијој хрватској књижевности је Јосип Лаћа. Првом својом књигом за дјецу прије седамнаест година, Лаћа се најавио као добар приповједач за дјецу. Друга његова књига за дјецу Господар од Кључа објављена 1989. године у загребачком Знању, донијела је Лаћи двије престижне награде у Хрватској и статус истинског сјајног писца за дјецу. Неколико година касније изишла је књига за дјецу и одрасле Нема мира међу маслинама, потом љубавни кримић Гранд Хотел и збирка прича за дјецу Добри дух ријеке 1995. године. Тако је Лаћа заокружио свој циклус прича за дјецу.
Друго издање његове прве књиге за дјецу знак је да је издавач осјетио да они који су онда читали Лаћину књигу желе је поново прочитати, сада већ одрасли, а и они који су сада оне доби које су они били кад је изишла прва Лаћина књига за дјецу. Тако се мијеша и прелама прича о писцу и његову дјелу с временом прошлим, садашњим и будућим, а то је знак трајности књиге. Кад се то догоди, онда је писац оставио дјело непролазне вриједности потомцима. Мислим да је то Јосип Лаћа постигао својим књигама за дјецу, посебице Камионом и Духом ријеке.
|