Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 186 (97 - нова серија)

Година XXX мај/свибањ 2005.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Абид Јарић
Торзо за БХ драму
Причин 2

Кошмар

И видјели смо се поново, ја и он – мој познаник, некад првак у Босанском, сада бивши глумац. Нашли смо се, а да се заиста нисмо ни тражили. Тако то иначе бива у животу. Снађе те нешто што не тражиш и не очекујеш. Почесто те то „нешто“ унесрећи, ријетко када обрадује, као, ево, случајно мене сада. Било како било, народ каже стрефило те. А што је све тај исти народ стрефило, још ни он сам нема времена да каже. Кад буде рекао, стрефит ће још некога: ил’ морија, ил’ божије проклетство, а најбоље би било да га стрефи ово што се нама сада догађа.

Доиста, свашта нам се дешава, рече а да га ништа не упитах. Онда направи дужу паузу. Помислио сам да му данас није до разговора. Имао је чудну нарав, непредвидиву, уосталом, као и већина умјетника. Кишило је, а он није имао кишобрана. Ја сам мојим заштитио и себе и њега. Ту сам видио своју прилику Скупа продужисмо. Заобилазили смо мале барице воде на тротуару и ја сам се све више трудио да он буде наткривен кишобраном. И малим стварима се може изказати наклоност према човјеку помислих.

Слушај прекинух нашу шутњу. Неки дан сам упознао младића који би могао постати прототип главног јунака наше данашње трагедије. Ни по чему не би био обичан да није његова сна. А сна не би било да није било јаве. А јава је тешка и крвава. Из Кључа је или од Кључа, свеједно, прошао је ратишта око Јајца, Бугојна, Травника… и ту негдје је рањен. Тешко, веома тешко, јер су га већ били уписали у списак шехида. Отимао се смрти готово мјесец дана. Из кошмара се будио и у кошмар падао са увијек истим сном. Као, сања своју кућу које више нема, уствари, имају само њена улазна врата и кад кроз њих прође, наиђе на пламен пред којим се мора застати јер га не може ни прескочити ни заобићи. Вратио би се назад, али му се с друге стране ватре указују погинули бабо и брат. Шуте и гледају га. Постаје му неподношљиво вруће. Најрадије би у ватру скочио да прикрати ове муке. И као да му читају мисли обојица у глас проговоре: Не чини то. Још није вријеме. Мораш пронаћи мајку и сестру. Оне су негдје, само их требаш наћи. Мораш их наћи, нема ти друге. И за собом не затварај врата, убиће нас мирис ове паљевине!

Несим Тахировић: Позоришна представа „Карабег“, Тузла

Несим Тахировић: Позоришна представа „Карабег“, Тузла

И тако, из минуте у сахат, из ноћи у дан, увијек исто. Прије пет мјесеци дошао је Улм на лијечење као тешки рањеник. Заједно са својих двадест и седам субораца. Почео се опорављати, враћати из мртвих. Смрт је почео мијењати за живот. А сан? И он се промијенио. Сад сања како на коњу, на свом дорату води кући мајку и сестру. И док пролазе кроз кућна врата, врата без куће, остаје запрепаштен. Тама не затиче ни бабу и брата. Ни пламена нема. И бива му хладно. А мајка и сестра у глас говоре: Они су ту негдје, само их требаш наћи. Мораш их наћи, нема ти друге. И оне скачу с коња и нестају. И он опет остаје сам: без бабе и брата, без мајке и сестре. Само он и дорат у кући која има само врата.

Тежак сан о још тежем животу, проговори мој познаник. Будући ће писци, пишући о драми босанског народа, хтјели не хтјели, доћи на подручје трагичног. Јер, трагедија једина може најснажније изразит осјећање везано уз страдање главног јунака. И на литерарном плану најуспјешније кореспондирати са животом и ситуацијама у којим се човјеково страдање и несрећа наговјештавају као судбинско предодређење. Трагично је, дакле, подједнако присутно у двјема крајностима: у збивању у нама и око нас и у приказу тих збивања. Приказ би могао бити мимезис или подражавање збивања са нарочитим нагласком на фигуру типичног страдалника. У БиХ трагедији био би то човјек, или лик, чија је трагичка кривица најчешће у вези са вишом силом, а она има свој почетак у вољи неких људи и на коју он не може битније утјецати. Много тога му је нејасно, али не и спознаја да је постао типична жртва своје немоћи. Он само зна да мора испаштати, а да властиту кривицу не може дефинирати. Недужан је, можда, зато што је казна знатно већа од гријеха којег није починио, а крив је јер припада народу чија се кривица не може доказати, али се за то народ може казнити. Према томе, по логици глупости немогућност доказа кривице не елиминира казну јер је кривица, ипак, потенцијално могућа. Лик у БиХ трагедији је у незавидној ситуацији Јоба. Јоб се може одбранити од оптужбе да је урадио нешто што његову злосрећу чини морално схватљивом али евентуални успјех његове одбране чини то морално несхватљивим.

Док је ово говорио готово да је изишао испод кишобрана. Цијела његова десна страна била је потпуно мокра. Док је говорио кишу није ни примјећивао а био је познат по својој рјечитости. Кад је имао потребу, могао је дуго говорити и својим ријечима слушаоца доводити у различите недоумице. Морало се с њим и његовим говором имати стрпљења јер су прве ријечи изазивале отпор у оном који слуша. Једноставно, звучале су хладно и сувише академски. Својом вишезначношћу одбијале би оне које нису надарени стрпљењем. Они упорнији осјећали би како његове ријечи постају све мекше, топлије, и просто би се лијепиле, као слике, у свијести онога који слуша. Многи су знали за ту особину његовог причања. И стрпљење би им се исплатило као мени сада.

Опет, значи, стрефило те, настави посебно и наглашавајући посљедње двије ријечи. Испод своје самарице не можеш никамо, зар не? А и то је добро, јер би могло бити и горе, рекао би лик чији сам живот годинама тумачио на позоришним даскама. А сад ти могу рећи, никад га нисам до краја схватио, иако се многима чинило да сам нашу идентификацију довео до савршенства. И данас је он за мене загонетка, данас, можда, више него раније. Али и загонетка има своју привлачност, ако је желиш одгонетати. Ја то чиним сво ово вријеме, од нашег првог позоришног сусрета. Ево, и тренутно то чиним. Тај човјек се, дакле, нашао у затвору, у зиндану, у тврђавским подрумима. Тамо се лахко улазило, али се тешко, готово никад из зиндана није излазило. Човјек-несретник из њега се могао једино изњети – на мезарлук. Снашла га је, рекли бисмо, злехуда судбина. А кривица? У чему је била његова кривица, питаш се?

Бесмислено звучи, али ни у чему. Нека је то, једноставно, тако хтио. А живио је животом многих сличних себи. Имао је лијепу жену и добро имање. Многи су се питали како је могао ова два добра спојити. Живио је тако уживајући у својој срећи и туђој зависти да оне ноћи кад су се појавила двојица сејмена. Одведен је у тврђаву – у затвор. Успут су му рекли да је осуђен на дугогодишњу робију. На колико година. питао је? Нису знали. Због чега? Рекоше, говорио си нешто против цара, а то се не смије. Кад и ко га је осудио, упита? То није наш посао, одговорише, наше је да те доведемо и ништа више. Још упита шта ће бити са његовом женом и имањем. Један од њих, док је намјештао мандал на ћелијским вратима, тихо рече: Имање ти овдје није потребно, а жена ће се већ снаћи. И остаде међу себи сличнима. У почетку је вјеровао да ће се све ово брзо разјаснити. Вјеровао је да је ријеч о забуни, о нечијој грешци коју ће кад-тад морати признати. Године су пролазиле у лажној нади. А вијести су стизале: Ни од жене ни од имања нема више ништа. Зачудо оне га не узбудише. Једино би још пожелио лећи у најудаљенији буџак (он је то звао: лога) зиндана, далеко од свих па и од самога себе.

Посљедње ријечи сам једва разумио. Бацио је тек припаљену цигару. Подигао оковратник мантила, а шешир навукао готово до ушију. Без ријечи је изишао испод мог кишобрана и као да не пада киша, тромим кораком упутио се у покрајњу улицу.

(наставља се)

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-06-14

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска