|
Истина, и Башићу и Сидрану (Абдулаху) пјесме су се отргле из њиховог видног поља и постале непослушне и љуте, попут бисерних крила заморних ждралова у небеском плаветнилу. Тајанствена и чежњива аура је нестала у даљини и сјај се замрачио. Епитафни казивачи се појавили на смијешном пољу пуног леда, као кобне птице – гавранови, да би свједочили само једну истину опће трагедије. Јер, након Сребренице, Омарске, Приједора, Зворника, Мостара..., Башић се пропитује, да ли је пјесма уопште могућа? И има ли смисла више писати:
Никако да стану с ископавањем трагова
Бразде су све пуније.
Копа се гдје се није копало никад.
(Ископавање трагова)
И заиста, „ријечи послије Сребренице“ су немоћне и огољеле да било шта учине. Узвикнуће пјесник до иза Бола:
О свијете! О гаде! О велика хуљо!
Зашто си заћутао?!
Да ли ће убити те хуље савјест и сјенка Сребренице? Ако уопште данас има савјести! Или, шта рећи, кад су се све књиге спепелиле на ломачи, поводом бомбардовања и гранатирања Националне и универзитетске библиотеке у сарајевској Вијећници? „Само су лица пиромана била црна, Црња од дана што је залазио“. Нажалост, још нема савјести ни у нама да ухватимо сву тежину и запремину Бола. Све је у овог пјесника, све је – од пролога, умора до епилога:
Нема поезије ни анти – поезије,
Не постоје метафоре,
Нема слике која се може отиснути
Преко смрзнутог мозга,
У врелој крви.
Све што се буде рекло и чуло
Биће и остаће
Као да није било
Сребренице.
Боже мој!... Боже! Да ли још тамо живи ико?!
Да ли је ту, заиста крај? Смак невиног вилајета? Није толико савршено Зло да му истина ништа не може. Постоји снага и велика нада у Башићевој поезији, постоји „Епилог за којим је вапила ова књига“. Постоји:
Посљедњи чин,
Толико зла,
А нико!
И ништа.
Господо, да ли постоји „савршен“ злочин?
На ово питање свих питања пјесник одговара:
У посљедњем рату
Зло је напокон усавршено
Преко границе ума.
Не оставља нас равнодушним ни једне секунде Пјесма пред залазак вијека у којој, „само у овој крчми још ножеви мећу и тама гушћа бива“. Заправо, то је крвави Балкан на којем су у предвечерју трећег миленија „горјеле Божије куће“, и то у Босни, док је госпођа Еуропа равнодушно па и цинично спавала. Тај охоли и крвави рад и зијев „балканске крчме“ најбоље је сагледао Крлежа.
С краја ове књиге, вратимо се на њен почетак:
„Пјевај, моја жељо пуста“, што би рекао Меша Селимовић у тексту нешто па је прецртао, поништио црним дијаграмима своје руке. Односно, на „Запис на тријему Алаџа џамије у Фочи“ који је исписао мујезин Евлија Челебија (: Evliya Çelebi) године 1074 (1664). Исписао тарих о љепоти у два стиха:
„Путовао сам и у многе градове доходио.
Али овако мјесто још нијесам видио.“
’Ослободиоци’ крваве Фоче дали су ново митоманско име граду на Дрини – Србиње!
Тако је почео Башић своју књигу. Али, ни Лијепа џамија Алаџа у Фочи, ни Ферхадија у Бањој Луци, ни оних више од тисућу џамија, као ни Мост у Мостару није поштеђен. Има ли ишта теже за наш заробљени ум:
„Човјек који може чинити зло постаје страшило које није могуће смјестити међу људе. Њему данас доиста треба посебна држава на планети Земљи, а сутра ће му требати нова планета за фантомску државу, јер његова потреба је болест која напредује, као што је стварање бесмисла – смисао његова живота који му изгледа ’природан’ колико и онима који су се на то навикли“,
рећи ће уважени филозоф Расим Муминовић у свом дјелу „Заробљени ум“.
Хусеин Башић с искуственим даром, стегнуо је чврсто у жуч своју поетску куглу и склопио њене странице исписане крвљу. Та кугла, односно Свемир био је до јуче пространа Кућа с довољно свјетлости. Тој новој Материји, етхосу (и његовом инстикту) пјесник је дао одбрамбени дамар, односно положај с људским обличјем и озрачјем што се лахко не предаје, не понижава, не ништи се ни са земље ни из памћења. Такав императивни ангажман је условљен природним инстиктом за опстанак, јер је стварност (Материје и Духа) сурова. Посебно до оног „задњег зијева“:
Ноћас су колијевку
У којој је спавала моја тек рођена унука
Кара-кољи гађали с брда
Из петстопедесет тешких оруђа
Дугачких цијеви
Које су биле расположене и расположиве
До задњег зијева.
Да ли је вишестољетну љепоту топлих домова, џамија и мостова (који спајају обале љубављу) Мржња разорила, спалила и убила?
Није. Остала је љепота свих тих топлих домова и кућа, љепота Алаџе џамије у Фочи, Ферхадије у Бања Луци и љепота Старог Моста у Мостару, у облику дуге преко неба, у кошмарној фикцији, засад само у памћењу. А наше свако памћење је нова инспирација... И то се не може уништити, јер о свим тим материјалним и духовним вриједностима, колико и о општем Болу (колико и појединачном, почев од пјесника Мехе Бараковића који је протјеран из свог Требиња због само једне искрене пјесме, и који је нашао привремено коначиште на Плавском језеру у Плаву), прича Башићева књига (на 122 стране) Кад су горјеле Божије куће? коју је илустровала топлом и сигурном руком Шемса Гавранкапетановић.
Сарајево, прољеће, 2004. године
|