|
У раној младости, кренуо је из родног села Јаклића у самостан, с убјеђењем да онај ко вјерује у Бога, треба да вјерује и у човјека. Отац Тадија га је пратио до првог раскршћа, а мајка Марија при растанку га је свјетовала: „Младене, сине, пази се и свијетла образа ходи кроз живот“.
Своју животну путању он је тако и проходио. Школовао се у Високом и Сарајеву, а служио у Шћиту, Подхуму, Фојници, затим у Дубравама крај Брчког, Грачацу и, поново, у Шћиту гдје је дочекао заслужену мировину.
– Па, има ли мира у мировини?
– Било би да није упале зглобова... Ама, да ја могу ходати по планинама као некад, када сам, бавећи се ловом и планинарењем прокрстарио Влашић, Бјелашницу, Романију, Вран, Радушу, не би ми ни требали лијекови. Ове наше шуме и планине су најбоље љекарије. Ходај и – уживај! – уздахну човјек који у својим мислима и назорима носи чар и љепоту неспутане природе.
Онда помиње рат: пред његовим очима искрснуше слике које никада неће ишчезнути.
– Крајем четрдесетидруге стигох у Шћит, из Прозора. Тамо су ме заустављали говорећи како је Прозор италијански бастион, опасан бункерима и с четири реда бодљикаве жице, како има у залихи хране за четири године и муниције. Они, тако мени, а ја њима: „Хвала вам, нећу жив међу окупаторе, таман погинуо“ ... Али, у Шћиту затекох развалине. Свуда трагови четника, усташа и других паса што су товарили зло народу. Порушена црква, изгорјела књижница с вриједним дјелима, па музеј... све у згаришту и корову, јој, кад се сјетим.
У тим сјећањима, фра Младена хвата нека ломна туга и грч. Дошао је у празно, сам и го као прст. Да се могао камен гристи – рече – гризао би га. Смјестио се у самостан у собу број 9. Врата разваљена. Стакла полупана. Али, он се није предавао очајању, већ раду. За неколико мјесеци, и партизани стигоше у Шћит. С њиховим доласком и село оживи.
– Било је то у вељачи четрдесет и треће. Најприје дођоше далматински борци. Пун их самостан. Сви су стално у журби. Лијече рањене, изнемогле. Чисте оружје, крпе се, перу. С њима се брзо сродих, као да су ми из куће рођенице. Заједно кухамо, заједно се хранимо... Ја на првом кату, у „деветки“, а доље, на улазу стража. Понекад изађем вани, молитвеник ми у руци, па кад се враћам, стражар подвикне: „Стој, ко иде!“ „Гвардијан“ – ја му кажем и он ме пусти.
Пред Шћитом дуга колона. Крај пута покоји заостао борац и коњ што не може даље. Цијели крај је завијао снијег. Под ударима ледене кише и вјетра савијају се тијела измучене колоне која, спора и дуга као зимска ноћ, иде даље. Куда? Ка Прозору, ка Неретви, ка слободи... Баш у тим окрутним часовима фра Младена у његовој соби посјећује командант далматинске бригаде Глиго Мандић. Здрави се с њим, онда га гледа испитивачки и говори да ће му узети оно што му је најдраже – собу која му је била неопходна за смјештај виших официра.
– У реду, само изволите, општи интерес је важнији од личног, казах ја њему и одмах почех да пресељавам... Домало, у самостану се нађе цијели Врховни штаб. Тито бијаше, растом, најмањи од њих, с избочинама на лицу, али, брате, виђен и кршан. Направи неколико корака по соби, па застаде. Забринут је... Један други официр, чини ми да је то био Милован Ђилас, поче да негодује – Шта ће овдје цивили, свештена лица, али га Врховни командант смири, рекавши: „Човјек ради свој посао, нека га!..“
У соби број 9. Фрањевачког самостана у Шћиту смјестио се друг Тито коме је фра Младен великодушно уступио кревет, нешто постељине и двије лампе. Он се привремено преселио у оближњу кућицу Иве Ловрића у којој постаје очевидац, а и учесник једне легенде што је оличење свих најплеменитијих врлина, и револуционарних и ослободилачких и ратничких, али, прије свега, и изнад свега – људских.
У овој соби што је сада тако лијепо намјештена и уређена, фра Младен је дочекао слободу, те га питамо, када би се, рецимо, поново родио, шта би радио?
– Па, пошао бих овим истим путем који сам одабрао, само не бих желио да доживим рат и разарање свега онога што је човјек, крвљу и знојем стекао. Нажалост, и данас има оних који бацају љагу на наше најсветије тековине и хушкају на рат и братоубилаштво. Они су највећа рђа, отпадници друштва. Све што је осим молитве, ми у нашој цркви осуђујемо: ако ће неко изазивати ексцесе и призивати зло, у цркви му није мјесто – говораше фра Младен Луцић, носилац Ордена братства и јединства.
Љето је горило у пожару боја и звукова. С нама је изишао у круг самостана, тражећи мотичицу да у повртњаку окопава парадајз и махуне, и не помишљајући на своју болест, старост и на пут којим свако од нас једанпут путовати мора.
* * *
Од драматичних и судобносних догађаја на Вилића-гувну, у Шћиту, Прозору и Јабланици протекло је шест деценија... Фра Младен Луцић је давно умро. И боље му је, јер – да је и поживио – узоритог велечасног убила би страшна вијест да су издајници његовог народа, усташе – шест година послије Дејтона – минирали велебни споменик Битке за рањенике на Макљену. За починиоцима и њиховим наредбодавцима још се „трага“.
|