|
Пјесници и дјеца су блиски по свом вјечитом чуђењу, узбуђености, интензитету осјећања, богатству маште и оригиналности визије. Одрасли надмашују дијете количином искуства, читалачким акумулацијама, изоштренијим сензибилитетом, култивисанијим укусом, укупном зрелошћу којој се придружује и умијеће списатељског заната који се, као свака вјештина, учи. Па иако располаже искуством, начитаношћу, маштом, емоцијом, културом, укусом, тананим осјећањем за звучно-ритамске валере језика ни сваки талентовани пјесник не може бити успјешан пјесник за најмлађе, не може успоставити контакт присности, повјерења, поистовјећивања са малим свијетом који само љепоти и искрености вјерује. Осим свега набројаног потребно је, значи, имати још један стваралачки „кец у рукаву“, онај пети који граничи са немогућим. Сви су људи некада били дјеца, али за многе негдашњост је за свагда изгубљена, као потопљени континент, као Атлантида, под океаном заборава. Само ријетки пјесници успијевају да и у зрелим годинама сачувају у срцу и уху гласове давнине, понесу са раскошне гозбе, како сликовито рече један критичар, „сачуване мрве дјетињства“. Таквим пјесницима дјетињство не значи повратак у „заборављену земљу“. Прави дјечји пјесник је без обзира на своју животну доб одрасло вјечито дијете, вршњак својих малих другара, а дјетињство није за њега биографски комад времена омеђен датумима интимног календара него „психолошки феномен и стање свијести“. Мали је број правих и истинских пјесника који су пјевали „дјечјим гласом“. Међу њима је, наравно, аутор „Пачије школе“, „Зеке из јендека“ и „Мале Феме“, вјечити Змај који је утицао на развијање осјећања поезије безбројних генерација дјечака и дјевојчица, ту је Десанка па Ћопић, за кога је Данојлић рекао да је „одрастао само зато да би се могао сећати“, ту је распјевани бард из Косовца коме је судбина у наталну карту уписала да се роди у „птичјем селу“ и да птице буду његова трајна поетска преокупација (ради се, наравно, о Григору Витезу), ту је ненадмашни Душко Радовић чија је „здрава песма“ компонована истовремено у два тоналитета: дурском и молском, једнако зачудна „поштованој деци“ и рефлексивно провокативна одраслим јер је он најсложеније ствари знао да искаже најједноставнијим ријечима. Ту је и тата-мата за стихове, златиборски каубој, велики другар, универзални шоумен Љубивоје Ршумовић, па затим гружански славуј Добрица и још понеко у понеком изузетном тренутку.
А шта је са дјецом ствараоцима? Код дјеце „оловка пише срцем“, све је „свијетло, јасно и спонтано“, као што је рекао Тибоде, све је доживљај, искреност, машта и осјећање, непоновљивост. Пјевајући о дјеци и њиховом односу према свијету и животу Станко Ракита је егзалтирано закључио:
„А дијете се свему диви
и најљепшу пјесму живи.“
Па иако је сам дјетињски доживљај чаролија за себе, интензитет близак умјетничкој егзалтацији, ријетко ће које дијете да се уздигне својом даровитошћу до прага аутентичног литерарног израза.
Пред нама су двије збирке Луди зоолошки врт и Баште из маште Невене Стошић, добитнице Гашиног пера, литерарног признања фестивала поезије у Лазаревцу и још неких других награда. Ствар не би била необична јер млади таленти ничу на све стране, али мала Невена има тек десет година и већ је направила прави подвиг. О чему пјева једно десетогодишње дијете, једна обична дјевојчица која свакодневно скакуће од куће до школе, пише задаће, грицка чоколаду, гледа цртиће, измишља несташлуке, слуша музику и стиховима исцртава бескрајно богат свијет оживљених снова. У првој збирци мала пјесникиња даје веселу зоологију, албум шумских и егзотичних животиња, црта зечића, вјеверицу, корњачу, жирафу, врапца, пингвина, лава, вука, лисицу, жапца, јазавца, мрава, бизона. Сви они живе свој живот окружени другим становницима шуме, баре, степе, прашуме, сучељени са својим ситним и крупним проблемима, жељама и настојањима. У суштини Невена увијек индивидуализира своје зоо јунаке, даје их у анегдотском окружењу у којем се они играју са животом и живот са њима. Ауторица их показује у ситуацијама у којима они поступају у складу са својом природом и жељом малог насмијаног ствараоца који свијет испуњава својом добротом и радошћу. Невена има маште да од животног труња направи догађај, да све обоји и нашара, да своје ситне лирске колачиће поспе шећером шале и хумора и да у конфликтном свијету нађе рјешење које ће сваког задовољити. Чак и стари лав, бивши краљ, неће патити за изгубљеним троном. Након бурне владавине канџом и очњацима, њему је, кад га је напустила снага, остало задовољство мирних пензионерских година:
„Лаву се десио један квар
пошто је био много стар
почели су да му испадају зуби,
а није имао пара
да оде до зубара.
Нико се њега више не плаши,
никога не може он да престраши
и још нешто
свако може да му отме престо.
Пошто нестаде моја снага
па сам постао лав ја рага,
предајем круну своме сину
и идем право у мировину.“
Испуњено осјећањем правде Невенино дјетиње биће реагује на покушај насиља и тираније, на моћнике који просипају своју силу над незаштићеним и нејаким. Међутим, нападнути има право да се брани. И као што вук, осјећајући своју апсолутну надмоћ над сићушним створом, жели да га прождере, не бира дипломатски рјечник него брутално просипа свој крвожедни наум, тако и јеж има бодље и срце да дочека напасника:
„Искочи вук – настаде мук.
Нећу, мали, да те лажем,
дошао сам да те смажем!
Немој да ме сматраш глупим
у клупко ћу да се скупим.
И док медо рече – крушка,
избодена вуку њушка.“
У овим пјесмама мали аутор износи своју животну филозофију. Иако слијепа, кртица с прољећа излази из својих мрачних ходника да поздрави сунце. („Кртица“). Невелико искуство ипак казује да свако зло има и своје добро, да ствари треба осмотрити са свих страна да би се о њима могло судити. Жабац Крека не може да окупи публику за свој први солистички концерт. Али, када се то најзад догодило, он је са чуђењем и ужасом констатовао да је његов наступ привукао искључиво – роде.
Пјесма ипак не служи само за забаву, шаљиво надмудривање и пријатно чаврљање са свијетом. Она треба и да поучи. Трапави мали јазавац („Несташни јазавац“) нехотице прави штету и чини русвај по кући па га мајка зато кажњава да своје грешке исправи прањем прозора. Очито да Невена сматра да се радном терапијом постижу најбољи васпитни ефекти.
Закључак пјесме Бизони далеко надмашује искуствене хоризонте најмлађих. Отац бизон сјећа се времена када су крда ових снажних животиња тутњала пространством и истребљујућег рата у којем су људи десетковали његове сроднике. Мали бизон, међу жицама, сит и задовољан, не може ни да сања величину губитка која тишти његовог оца. Рођен у ропству он никада неће осјетити драж слободе. Кавез зоолошког врта убиће достојанство и понос, а у замјену пружити скученост живота пуног стомака и празне душе.
И док у „Лудом зоолошком врту“ сусрећемо назнаке ауторичине животне и лектирске инспирације, „Баште из маште“ имају видљивију ноту оригиналности. Десанка је, блиска природи, испјевала надахнуте стихове о гљивама, павити, чуваркући, ливадском звонцету, булкама, разнобојним крилатим и расцвјеталим становницима шума, поља и ливада. Добрица је стиховима уплитао цвјетне вјенчиће па је чак и завичајну ријеку римовао с ружом „Река с ружом римована“)
|