|
За посматрање ове котлине из најљепше бајке имате неколико нивоа смислено и вјешто уклесаних на стрмени уз поточић од оне најниже жабље до највише птичје перспективе, и све исто посматрате са различитих положаја и не вјерујете да се ради о истој љепоти, доиста невјероватно! Ту је опет не нарушавајући природни амбијент изникао камени објекат зидан истим каменом са лица мјеста комбинован са кровом од дрвета што се добро уклапа у околну шуму, то је ресторанска сала са око 500 мјеста. Ту вам је на располагању и 20 соба за спавање, потом добро опремљена и снабдјевена самопослугица са широким избором артикала за свачији џеп а неких 150 м удаљен је ограђен простор за камповање; у плану је да се још направи и пунионица здраве питке воде која задовољава све тражене критерије као и рибњак са годишњом производњом од 80 т поточне пастрмке. На поточићу су и мали рибњаци из којих на лицу мјеста добијате рибу из воде што вам се за 10 минута нађе у тањиру ако то зажелите. Засада запошљава и то регуларно 20-так радника а у догледно вријеме када се заокружи замишљена цјелина, број оних који би требали ту радити кретат ће се и до 100, што је за Бугојно које има преко 4500 евидентираних на бироу за запошљавање не велико, већ превелико.
Једини проблем у овом грандиозно замишљеном и генијално изведеном комплексу представља макадамски пут који многе одвраћа од доласка јер им је жао аута. Међутим, творац свега овога, скромни човјек широке руке учествовао је и у асфалтирању дионице што води ка његовом објекту преко Вилеша и сада је спреман да покрије трошкове асфалтирања од Вилеша до Поточана са 50% личног учешћа, али на тај регуларни захтјев МЗ у којој се све то налази одговорено је да има већих и важнијих приоритета за асфалтирање. Посриједи је политика ситношићарџијских страначких интереса по којем приоритет имају мјесне заједнице које имају бројније гласачко тијело а избори су већ за неколико мјесеци и то они најважнији – опћински. Недостатак одбијене МЗ-е за асфалтом је малобројност гласача у поменутом насељу веома ријетко насељеним породицама које се спуштају све ближе граду, а житељи српске националности су отишли још далеке 1992. и изгледа без намјере да се икада ту поново врате.
Проблем једини, али и највећи и власника и јединственог објекта је само што је успио нешто створити а не разрушити као многи други што добише за безвриједне цертификате већ готове објекте са инфраструктуром и то све развалише, раскрчмише, раднике растјераше и пропадоше заједно са својим незајажљивим апетитом најнакарадније приватизације икада измишљене која је сахранила све државно па и саму државу БиХ. Оваква при(х)ватизација не поштеди ништа што је преостало од ратног пустошења. Само зато, између осталога, овај приватник који регуларно купи од приватника сву ту земљу од неких 70-так дунума, уложи сопствени капитал (без кредита) у нешто што ће ускоро постати заштитни знак нашега града, завређује да запишем један текст о овоме кад је човјек од ничега успио створити право чудо за купање, пливање, одмарање, камповање, рекреацију и забаву за тијело, душу, очи, уши. Морам споменути и оне који ведре и облаче, а заправо више облаче него што ведре и прозвати их због оглушења и скучености коју показују спрам овога човјека и његовог чуда од опћег интереса за наше Бугојно, па и шире, јер свима, како домаћима тако и нашим гостима са стране показујемо ово рајско чудо и сви остају без даха дивећи се овом добро уштиманом амбијенту у недирнутој и неоскрнављеној природи. Сви смо поносни и опчињени овим што смо добили у нашем граду осим оних који би требали имати највише слуха и обавезе да помажу и да се поносе оваквим људима и оним што су они створили, али не, они се слијепо држе ускостраначких интереса, гласачког тијела у чију се оданост поуздају и тиме жртвујући опћи интерес града и опћине у име својих скучених и слијепих и глухих интереса за све што им не служи слијепо и поданички. Надајмо се само да ће они обични „смртници“ који имају право гласа увидјети глупост оних који владају и управљају у њихово име и ускратити им своје повјерење окренувши се онима и ономе од чега живе а то је конкретно запослење којег им наведени господин нуди, зашто му не споменути и име Дувњак Абдуселам, а не лудост, јад и биједа које им нуди политичка врхушка гдје је само њима добро и угодно а гласачима обећавајући куле и градове, не само у футуру првом „ће буде“, него и футуру другом „буде било“ (крајње неизвјесна радња у далекој будућности), а наши (не)савјесни језикословци каквих сада има напретек (заправо смо сви постали језички „стручњаци“) требали би измислити и футур трећи који би се односио на још даљу будућност ону послије смака свијета и његова радња би била просто немогућа. И овакво измишљено вријеме не би било достатно за наше „вође“ што нас водају преко трња својих лажних обећања тако дуго да нас није још много преостало који упорно говоре да су наше „вође“ и слијепе и глухе и луде а мисле да су богом дати да вјечно трају и владају до свог посљедњег поданика и послушника. И свешће се на крају ове трагичне баладе, заправо праве трагедије, босанске, конкретно бугојанске на ону познату узречицу:
„краљевство дајем за коња“, али наши „краљеви“ у својој „краљевини“ неће имати чак ни најобичнијег коњића босанскога за јахање и џаба им све олако стечено (мрачно) „царство“.
Бугојно, 27.06.2004. г.
|