|
Зато вјерују да ће мостарски Старина и надаље јуначки носити властито бреме, а којег нико на дуњалуку није поштеђен.
Вјерују као и она дјевојчица Сандра Марић која се, свега неколико дана прије Праљкових граната, у подруму разваљене основне школе, у свом саставу Хајрудиновом ремек-дјелу обраћа као – живом чељадету:
... Драги Мосте Стари, Ти си пуно рањен и болестан, а пуно је болесна и моја Нана. Пошто вас обадвоје, ја пуно, пуно волим, морате оздравити, и Ти Мосте Стари и моја Нана – казаћу ја чика докторима...
Можда се у сценарију за свјетску церемонију у Мостару, могло уткати и ово Сандрино писмо.
Церемонија, што јест јест, бијаше величанствена. Радосна, али и тужна. Не чусмо ни слова о личној карти града. Нико не спомену чуваре Моста нити знамените Мостарце: Шејх Јују, Мујагу Комадину, Хусагу Ћишића, дон Франу Милићевића, Светозара Ћоровића, Џемала Биједића, Хамзу Хуму...
Било је опере, било балета, било музике, било фолклора, било говоранција – Мостара понајмање.
А о убицама и рушитељима – ни боце! Да не би Ешдауна (: Ashdown) и Хрватске телевизије (!) толики гости не би ни сазнали да су духовни амблем Мостара срушили екстремисти ХВО и ХВ. Не би помена ни о фашизму који потреса савремени свијет. Јер, тај фашизам је исто као и она позната трава троскот која се из свог посљедњег и неспаљеног корјенчића палог на тло поново рађа, клија и расте – трава троскот коју треба сасјећи и сажећи, коријен јој затрти, сјеме јој катраном посути и закопати дубље него послије Другог свјетског рата.
О трошковима манифестације речено је доста, и превише.
Не од дијела, него од дјелића тих средстава могло се, рецимо, адаптирати Народно позориште у Мостару, могла се изградити Народна библиотека, могло се помоћи умирућем Архиву Херцеговине, Музеју Херцеговине, Театру младих, или часопису „Мост“ којем министар Граховац за три посљедње године не даде ни банке. Од организатора параде „Мост“ није добио ни позивницу за свечаност. Уредник им је опростио. Читаоци неће, никада.
За утјеху остаје коментар једног умјетника старосједиоца Кујунџилука:
– Фала Богу, па га срушише... Мост је, ионако, био трошан, куле готово у рушевном стању, као и стара градска језгра, а сада је опет, уз помоћ међународне заједнице све бљеснуло у свој раскоши и љепоти. Камени љепотан је опет наузгор, вијек му је продужен за наредних, барем, петсто година – док су његове убице потонуле до дна, и никад им не веле, док Неретва тече, спрати љагу коју су вандалским чином себи натоварили.
Или:
- Док сунце жеже и лију мостарске кише
- Горчине нам чашу препунише
- Али ће радости наше до неба да се вину
- Нек’ сви плате мостарину.
|