|
Ријетко у којем дијелу Херцеговине, а поготово Босне, има толико стећака као у Дубравама. Од Тријебња и Ходова на истоку до Губавице и Бивоља Брда на западу дубравска је земља „смртним сјеменом“ засијана о чему свједоче бројни „камени мраморови“, понегдје груписани у некрополе, а чешће осамљени у каквом шипражју, по осунчаним ливадама или на питомим благим брежуљцима. Од свих људских грађевина и творевина једино су они преживјели све ратове, буне и калварије, и то понајвише стога што су грађени од масивног камена који увијек надтрајава човјека и његове повијесне вратоломе, суноврате и махнитлуке. Њихова импозантност и стамена достојанственост одвраћали су и оне најбезобзирније и најохолије од скрнављења вјечног почивалишта наших далеких предака.
Једна од највећих и најљепших дубравских некропола је она у Опличићима. На бројним стећцима се и данас јасно уочавају животињски ликови, призори из лова, стилизиране розете, аркаде са љиљанима, астрални симболи итд. Сматра се да је већину тих стећака клесао и украшавао познати „ковач“ Грубач, а на четири од њих је урезао и свој потпис.
Међу опличићким стећцима које је радио Грубач налази се и онај са приказом лава и срне, на којем је урезан натпис „Асе лежи кнез Радивој Влатковић, најбољи муж у Дубравах“. Таква формулација је у вријеме у којем је кнез Радивој живио (прва половица 15. стољећа) значила како је он био најугледнији и најбогатији велможа у Дубравама, али, вјероватно, и најснажнији ратник. Једном ријечју: сила од човјека.
Какав је, пак, смисао та формулација попримила данас, показује нам сљедећи примјер:
Када су прије неких педесетак година истраживачи наше средњовјековне баштине протумачили и објелоданили речени натпис са стећка у Опличићима, изазвало је то посве разумљиву пажњу овдашњих људи. Све им је то било ново и занимљиво, а помало им и улијевало осјећање поноса што су баш у њиховом селу некада давно живјели тако угледни и, уз то, културни и писмени људи. О томе су причале чак и опличићке жене, хвалишући се својим комшиницама из Прења:
– Шути, јадна, како ћете се ви с нама мјерити!? Док се код нас писало и сликало, ваши су с козама спавали.
А једном приликом, на сијелу у Шејтанића махали, група жена развезла бесједу о некадашњим становницима Опличића чије су кости почивале под великим каменим биљезима. Надметале су се која ће од њих казати што паметнију причу о томе или открити какав нови, непознати детаљ. У то ће једна:
– Јесте ли чуле, сестре драге, да је на оном великом камену близу цркве написано како је испод њега закопан некакав кнез који је био најбољи муж у читавим Дубравама?
– Ама, пусти бона Сајо, њихове клапње! – прекиде је Веледаруша Шабанова. – Чуј, најбољи муж!? Није, вала, бољи од мога Шабана па да је сто пута био кнез. Ето, пере ми, куха, чисти кућу, доноси воду, бере дрва, тка руте, мете млијеко... Само још што дјецу не рађа!
|
Јерко Бакула: Плес удвоје, дрво – орах и багрем
|
|
Далеки предак стрине Ајкуне
Удала се кћерка Мумина Шоше – млада, лијепа и марљива дјевојка, а усто још и професорица математике и физике – за сина угледног мостарског домаћина Јусуфа Хаџибурића. Није било баш уобичајено да се дубравске цуре удају за беговске синове у Мостар, али у овом случају бјеше то посве нормалан избор двоје младих који су заједно студирали и свакодневно се дружили, а при том се и узајамно бегенисали. Зато су, чим је Шемса дипломирала (Хамо је то учинио нешто раније), одлучили да своју вишегодишњу везу крунишу браком од којег су обоје очекивали обиље среће и берићета.
Мора се признати да је Мумину овај благословљени чин причињавао извјесно задовољство и част, док Јусуфу не бјеше баш потаман. Оно јест, дјевојка је у сваком погледу била вриједна и на своме мјесту, али се прибојавао злурадог подбадања чаршије јер се никада раније Хаџибурићи нису женили „сејанкама“ из Дубрава. Па ипак је, чим је свадба хаирли окончана, а млада се снаха колико-толико привикла на нову кућу, позвао у госте свог новог пријатеља и његову Мину, да се мало боље упознају и сити напричају, да размјене пригодне дарове и склопе истинско и трајно пријатељство. Кад им се дјеца воле и поштују, што не би и они постали прави ахбаби!?
Мумин и Мина с радошћу и знатижељом прихватише позив, те се једног предвечерја, с хрпом дарова у рукама, појавише на Јусуфовим вратима. Били су изузетно задовољни и својим новим пријатељима, и Шемсином видљивом срећом и раздраганошћу, и зетовом уљудношћу и озбиљношћу, а поготово великом лијепом Јусуфовом кућом у Церници, и баштом пуном свакојаког воћа, која се протезала све до Неретве. Након темељитог обиласка куће и окућнице, при чему је Јусуф испољавао поприличну дозу самозадовољства па и надмености (као да му је наврх језика стално била помисао: „Видиш ли, гољо, што је бег и беговски иметак!?“), сједоше за припремљену софру на којој бјеше свега и свачег: од соган-долме и буреџика до хурмашица и кадаифа, а да се о разним химберима и не говори.
То, међутим, Јусуфу не би довољно, па сутрадан сабахиле, а све зарад жеље да припростом Дубравцу покаже сву раскош свога иметка, друштвеног статуса и угледа у чаршији, крену са њим од дућана до дућана, од кафане до кафане, од Тепе до Старог моста, а са свих страна куд су ходили допирали су поздрави пуни страхопоштовања и уважавања „Сабахајросум, Јусуф-беже!“, „Добро јутро, господине Јусуфе!“ „Уранио, високопоштовани беже!“ и све тако. У неко доба кренуше према Шарића харему; хоће, вели Јусуф, да покаже свом новом пријатељу мезаре својих славних предака.
– Ово су ми дедини башлуци; ово бабини; оно тамо ненини; а оно скроз тамо хаџи Мехмедбега, извањег даиџе рахметли Омер-бега Хаџибурића, кадије у Цариграду; ово овдје преко пута Ибрахим-бега Улаковића, брата рахметли нене... Видиш, све су то велики, тврди и украшени башлуци који говоре о богатству и слави наше фамилије. Фукара је увијек себи правила мале башлуке, а угледни и богати људи, спрам себе, масивне и лијепе – објашњавао је Јусуф надуго и нашироко, а Мумину се чинило да у барем пола Шарића харему леже славне кости још славнијих предака породице Хаџибурић.
Послије те исцрпне подуке о својим умрлим прецима, Јусуф изведе пријатеља на цесту испод харема, кадли Мумин с њезине доње стране угледа још некакве башлуке, а међу њима и једно велико турбе, налик омањој кући, додуше прилично запуштено, али врло лијепо.
– Чији је оно мезар? – упита знатижељно.
Е, оно ти је турбе Мустафе Ејубовића, званог Шејх Јујо. И он је припадао нашој фамилији. Био је први рођак мог пра-пра-пра-деде – објасни Јусуф.
– А што му је мезар овако далеко од осталих? – опет ће Мумин.
– Зато што је – јетко ће његов пријатељ – био на своју руку и што није хајао за родбином. Дружио се са свакаквим ахмацима па је и укопан међу њих.
Не прође ни мјесец дана а Јусуф-бег и његова ханума Салиха узвратише Мумину пријатељску посјету. Немало се изненадише кад умјесто скромне сеоске кућице, какву су очекивали да виде, угледаше Муминову велику и модерну кућу на два спрата, са пространом гаражом у којој су били скоро нов „мерцедес“, „тамић“ и трактор, а испред куће плантажни виноград и воћњак. Јусуф се још више ибретио док је с пријатељем разгледао унутрашњост куће. Све бјеше на своме мјесту, уређено и укусно намјештено, а неке од кућанских апарата и уређаја које је видио, ни он сам није имао.
Водећи пријатеља са спрата и од собе до собе, и Мумину, баш као и Јусуфу ономадне, наврх језика бјеше помисао: „Видиш ли, напухани мостарски беже, шта све има један Дубравац!?“ – али је из пристојности не изрече.
Послије ручка Мумин позва пријатеља да посјете харем у којем бијаху укопани његови преци. Видјевши лијепо уређено, али ипак скромно сеоско гробље, Јусуф се малчице осмијехну, што његов пријатељ примјети те рече:
– Ово нам је нови харем. Него, хајдемо ми доље испод њива да ти покажем гдје су се копали наши далеки преци.
Кад стигоше тамо гдје је Мумин наумио, Јусаф видје велику скупину стећака, пореданих по пространој ливади и обраслих у густу траву. Највише је било оних масивних и широких у облику сандука или плоче, неколико импозантних сљеменика и двије-три крстаче.
– Ево, ту леже кости старих Дубраваца. Под овим каменом, овдје, кишом и људским немаром прилично начетим, укопан је наш пра-пра-пра-пра-дедо Гојани Богило, а под овим до њега његова вјерна љуба Сисата Стаменка. Под овим осталим леже чланови њихове и наше ближе и даље родбине.
– А чији је онај тамо велики? – упита зачуђени Јусуф, гледајући у правцу стећка педесетак метара удаљеног од осталих.
– Е, то ти је камен Килавог Гогила, далеког претка стрине Ајкуне. Прича се да је и он, попут оног вашег Јује, био бандоглав и вазда мимо свијета, па се и мртав одметнуо од своје најуже родбине.
|
Јерко Бакула: Лабудова љубав, дрво – орах
|
|
Беганов повратак кући
Ако се и за једно насеље у Дубравама може казати да је забачено, снеруке и, што би се оно рекло, Богу иза леђа, онда су то Станојевићи или, како Дубравци веле, Становићи. Те нимало ласкаве атрибуте ово скромно село прије дугује чињеници да је смјештено на непогодном мјесту, у камењару и безводној пустари, неголи свом географском положају, јер је од главне дубравске цесте удаљено тек неких три-четири километра. Па ипак се оно одувијек сматрало рубним подручјем Дубрава, што његове становнике није ни љутило ни веселило, него им је било баш посве свеједно, будући да они доиста и јесу били помало на своју руку, што се оно каже – о себи и при себи, и поприлично различити од својих првих комшија Локављана и Јасочана.
Али, ни незавидан углед који је уживало њихово село Станојевчанима није помогао да избјегну злокобне вјетрове рата који су у овим крајевима закухали већ деведесет и прве. И они су морали напустити своју дједовину и, попут већине осталих Дубраваца, пет-шест година провести у избјеглиштву.
Међу им погнаним невољницима нашао се и Беган Кларић, са женом Зулком и троје нејаке дјеце. Тегобне избјегличке године они су провели код Бегановог пунца у Благају, у кући у којој се, дакле, Зулка родила. Не може се баш рећи како су у нечему одвећ оскудијевали, некако се крпило и дурало, али чим је кренуо тзв. „процес повратка“, Беган се почео спремати своме старом крају. Оправили су му нешто куће, а још раније је набавио десетак оваца и добра кера торњака, рачунајући да ће му то бити довољно за почетак, да ће се већ некако снаћи и обновити живот на свом запуштеном имању.
Све би, међутим, било у реду да су Беганову жељу за повратком кући дијелили и његови укућани. Он их је наговарао, обећавао им нови живот „достојан човјека“, говорио како се и други враћају, како ће добити од неког иностраног донатора још тридесет оваца и краву, те како је најљепше бити свој на своме. Дјецу би можда некако и приволио, иако су се она већ одавно прилагодила новој средини и стекла своје друштво, али Зулка, његова румена ружа благајска, није хтјела ни чути за могућност да поново напусти своје родно мјесто. Уосталом, Беган се још сјећа како је деведесет треће, док су њега отпремали у логор, његова горопадна Зулка јетко и скоро радосно довикнула хрватским бојовницима који су њу и дјецу товарили на камионе како би их протјерали у Благај: „И у вашим неваљалштинама има понешто добро! Кад би само знали откад ја жељно чекам овај дан!?“
Види Беган да се његова Благајка не да умилостивити, а без ње неће ни дјеца, те се он једног јутра спреми, потрпа нешто најнужнијих ствари у свог старог „опела“, а уз ствари и торњака Бигу, говорећи:
– Кад они неће, ти мораш!? Видјећеш колико тамо има зечева!
Чим стиже у Станојевиће, осјети слатко олакшање у души, а од драгог и скоро заборављеног мириса кадуље и вријеска срце му снажније закуца. Бегану се учини како и нарасте веће од оближњег брда Вршељка. Нешто је мало радуцкао око куће, притезао жицом разваљену ограду, чистио у травуљину зараслу авлију, пјевушио старе пјесме и блажено се смијешкао попут дјетета. У неко доба примијети како му нема вјерног друга Биге; „вјероватно се негдје задеверао око зечева“ – помисли, а онда се присјети како је та космата џукела одјутрос, све мало-мало, погледивала у правцу котлине у којој се налазио Благај.
Предвечер одлучи да се ипак врати на конак жени и дјеци, а сутра ће опет у Станојевиће наставити започети посао обнове своје родне куће и запуштеног имања. Затече породицу за вечером и, чим назва селам, тријумфално ускликну:
– Да само знате како је у Станојевићима лијепо! Да видите љепоте и рахатлука!
На те ријечи његови се грохотом насмијаше, а мала Адиса, преко залогаја, процвркута:
– Е, мој бабо! Да је лијепо, не би Биго побјегао још данас! Чујеш ли како весело лаје што се вратио!?
(фрагменти из књиге „Дубравске кукрице“ – феноменологија саркастичног духа)
|
|
Задња измјена: 2004-10-23
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|