Рушењем Старог моста
срушио се наш свијет
ткан од бјелине свјетлости
мјесечине
од боја стијена, неба
Свијет од мириса авлија...

Језиви тутањ
и благи дрхтај
твога маленога тијела у сну
ратном сну
И... ту је крај.
Био једном један град
колијевка мостова
вода што милујући запљускује обале

Били кораци, шапати
тајне, пољупци
Само је још ријека остала
И крик
Самотни крик галеба
у тами
и пустиња у нашим прсима
што зјапи

Отварам прозор
док мрак ме опсједа
и ледени зрак
на скамењеним уснама заустављам
стих

Гледам те
Ти и ја смо
Једини мост
Који још постоји