|
У каменој сехари кућа. Од сна. Камена. Каменим кључем, што сам га дубоко испод срца скрила још у доба мојих недозрелих киша, често је отварам. Незахрђала слика једног дјетињег албума још ми се понекад насмијеши.
Опасан каменом живот. У сламнатој авлији врелина. Мирис сијена, изнад главе, из разјапљеног отвора сјеника. Спарина милује разголићеност хаљинице. Иза решетака кукуруза обрана њива спава.
А доље пукло поље, оаза преживљавања у камену. Притисло је стијење, љубоморно на њену зелен. У устима ми још сласт купина што су мамиле уским путељком за село. У мрак, из стијења одзвања ехо звона предводника и виче глас с каменог прага:
„Хамидееее... Поћерааааај говедаааа...“
Уморне удове кријепи чабар млаћенице. Пећ мирисе на крух, ражови, црни... Још само врећа муха да се опуца о камени зид! Хлади се полахко камење испод једанаест снова поваљаних по поду. Завијање вукова негдје далеко, по стијењу, уноси немир кроз жицу на прозору и измами уздах везанима за јасле под подом. Како ли је коњу у каменој авлији? Сам.
Сехара у успомени… Али сан неко друго вријеме урезује крвавим ножем сјећање: смрвљене главе у стијењу, растргана тијела уклесана у камен. Жив живот скамењен. Окамењени погледи страха оставили трага у бијегу. Јама у Баћевици! Кад би могла да прича! На Ободу нејма скупа: пресахла и вода! Ораховице пусте... И стијење!
Кад би злочин учио од злочина! Крв од крви! Нож од ножа! Смрт од смрти! Поука би једне приче онда била: „Љуби ближњег свог!“
На камену само још змије! Не волим да их сањам, јер кажу имаш душмана. Отровале и купину. Сикћу... Гмижу... Не мирише кадуља, ни ива! Нећу више брати љековито биље!
Да им је главе стући! Згазити их као опушак! Вратити мирис Херцеговини. И сунце камену. Али нејма мотика. Ни опанака…
|