|
Колико год бесмислено да јесте
Дужан си чекати Годоа
Све док у теби је
Мала, мања и још мања,
И још мања сехара пјесме.
Она показује
На ком језику водиш љубав,
Улијеваш наду у кули од слоноваче,
Збрајаш пролазност и вјечност,
Ушиваш напукле шавове срца,
Смишљаш изгубљеног себе.
Сјети се игре трухле кобиле
И мјеста губљења невиности,
Несташни дјечаче.
Сва твоја мјеста
Са знаковима предака на путу
Остала су празна.
Зато, кривуљом постмодерне
У празнину уцртај
Бродолом прогнаника,
Кушње бескућника.
Не заборави у мапи ни оне
Чији је хоби злочин
Ни плодове њиховог хобија:
Човјека-кукца,
Човјека-сјенку,
Човјека-костура,
Човјека-фосила.
Пажљив буди према драгој.
Експлодират ће твоја њежна
Кутија срца кад нацрташ драгу
Како излази из усамљеног димњака
Срушене куће
Носећи дјелиће твоје туге.
Претпостављаш шта ће се десити
Твојој оловци с упаљеним срцем,
Из кога једно дијете проговара.
Знаш ли куда ће твоја рука отићи
Након завршетка цртежа?
Можда схватит ћеш да свеједно је,
Да исти покрет је руке на лицу,
Стаклу и небу, само њено мјесто
Остаје празно, а ти стићи ћеш тамо
Гдје нико прије тебе.
|