|
Noc' topla i pustinjska. Ozvezdana. Gibli se lagano zlatnim dinama poigrava prekrivajuc'i tragove sandala i kamiljih kopita. U daljini tinja charobna svetlost Aladinove lampe uljarice. Pod zidinama strazha uzhurbana. Bisage najsladjih urmi, srcem biranih i rukom obranih, unosi prodavac pesnik u grad. Krio se nije, slobodno se po charshiji sheta. Nevidljiva koprena ga skriva. Dok sokakom hodi, ne vidi ga pod oruzhjem cheta. Od dzhelata ga ljubav sachuvala a ljubav je Peta strana sveta.
Pazar se rano otvara. Petlovi su jutros glasniji od zurli fakira i od truba onih Jerihonskih. Tezga je danas blizhe prolazu kojim se nosiljke carske krec'u. Pristizhe Emina. Nosiljka zastaje. Sunce danas, ka Emini, pogled ne ometa. Ona ga je srcem izabrala na proshlom pazaru. Na danashnjem je i on svoje, srce poklonio.
Gledale su ochi njene, u njegove kao nebo plave. Njegove gledashe kroz veo, u dva krupna i bistra smaragda. Na grudima njenim, srp mesechev bljesnu i mala zvezda zlatna. Na njegovim, srebrn Isus prikovani na krstu drvenom. Emina je urme podelila pa se urmi opet uzhelela. Pred pazarom nosache je svoje, ljupkim glasom tiho zamolila, da prec'ute da su ga videli.
Al Hakim besni polude i probode neverne evnuhe, chim urme ugleda. U ochima prelepe Emine, slepilo svoje pronadje.
Pitala je druzhbenice svoje, shta joj valja najbolje chiniti. Reche im da do smrti voli, pesnika shto urme na pazar donosi. I za Krst im reche, shto na grudima njegovim stajashe. Druzhbenice ljubomorne nishta ne c'utashe. Al Hakimu slatku tajnu, Emininu kazashe. Emina u noc'i, sa dvora pobezhe.
- Na petu je stranu sveta,
- bose noge odneshe.
- Na dvoru je ochi carske,
- nikad vishe ne videshe.
Mlad se Mesec skrio, i na kratko, zvezde pogasio.
A vetar je peskom, bosonogi trag, Eminin pokrio.
- Za Eminom rajska vrata,
- odmah behu zatvorena,
- vrata pakla sve do juche,
- behu shirom otvorena.
Emina i Ja, i danas zhivimo zajedno. Na petoj strani sveta. U ljubavi i slozi. Tako je nekada bilo i tako se u Bagdadu zhivelo, sve dok Al Hakim, u besu ljubomore, nije zapalio crkvu Svetoga Groba u Jerusalimu. Zbog Krsta na mojim i Meseca na njenim grudima.
Vekove smo proveli u skrivenoj Oazi. Zatim smo se preselili u prelepi grad Mostar gde smo negovali divan vrt sa shedrvanom i mirisnim jasminom. U hladu staroga nara, belezhio bih stihove gledajuc'i moju Eminu kako ibrik vodom zaliva ruzhe u bashchi. Tiho pevajuc'i.
Jednoga dana su pochele Mostarske kishe. U nevreme. Grmelo je i pucalo i sevalo. U podne se noc' navukla. Bunilo se nebo nad Mostarom. Beli jasmin se od tuge u bashchi povio. Nije hteo jadan, vishe da mirishe.
- Al Hakima ludog ostavismo,
- amajlije niz reku bacismo,
- vechnu ljubav nashu sachuvasmo.
- Sad Krstashi besni naidjoshe,
- vitku Dugu nad rekom srushishe,
- mirisnu nam bashchu zaorashe.
- Krst sa srpom kani vojevati,
- valja nama opet putovati,
- vechnu ljubav nashu sachuvati.
- Da nam vatra ne spali bokore,
- da i Petu stranu sveta ne pokore,
- da ljubavlju obnovimo dvore.
Sklopih svitak stihova poslednjih. U pernicu pero pohranih. I semenku zreloga nara. Raspukle od straha, granate sa grana, na kaldrmu pocheshe padati. Prosula se do obale, rubin srma crvena. Stoletnog nara suza krvava, isprati nas na daleki put.
- Urma je slatka, u oazi mira,
- nashla sebi svoj par.
- Nezhno je ljubi i cvet joj pruzha,
- mladi mostarski nar.
Na duzhe nam je Sunce, sa Mostarskog neba otishlo. Neretva se nasha u gorku kap skupila. Silna nam je tuga Mostar zamrachila. Mostarska je kisha Dugu izgubila.
- U Neretvi, kamen lezhi,
- od Mosta se, odvojio.
- Stajao je, na sred Duge,
- ljubavlju se, on hvalio.
- Iz Neretve, kamen gleda,
- na njem srce, uklesano.
- Nije strelom, probodeno,
- vec' slovima, ukrasheno.
- Na Neretvi, Most je bio,
- poput Duge, shto se svio.
- Obale je, dve ljubio,
- jednu ljubav, upamtio.
- Setite se, starog mosta,
- kad gledate, u daljinu.
- Podignite, uvis chashe,
- za Aleksu i Eminu!
Grupi ”Mostarske kishe” na dar
- Setite se Starog mosta...
- U Neretvi kamen lezhi,
- sa sredine starog Mosta,
- sa visoke nashe Duge,
- skochio je on od tuge.
- Iz Neretve kamen gleda,
- srce Mosta skamenjeno,
- nije strelom probodeno,
- vec' slovima okic'eno.
- Na Neretvi Most je bio,
- poput Duge shto se svio,
- obale je dve ljubio,
- jednu ljubav upamtio.
- Setite se starog Mosta,
- pogledajte u dubinu,
- podignite uvis chashe,
- za Aleksu i Eminu.
O autoru:
 Andjel Milun je rodjen 1950. u Ljubljani. Diplomirao je na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1974. Redovan je chlan Udruzhenja Likovnih Umetnika Srbije, i AIAP pri UNESCO-u od 1975. sa statusom slobodnog umetnika. Vishe puta je samostalno izlagao u zemlji i svetu. Autor je mnogih dela izvedenih u javnim prostorima.
Karakteristika profesionalnog delovanja autora je multidisciplinarni pristup stvaralashtvu snagom nemirnog istrazhivachkog duha. O tom nemiru govore mnoge aktivnosti koje ga chine umetnikom konceptualne misli a poetskog senzibiliteta.
Mozhda ste ga videli u zelenilu bashte njegovog ateljea kraj grada, kako strane sveta alatom ratara u godishnja doba pretvara, ili ga chuli kako peva svoje stihove, dok oblikuje reljefe na Korusu Polijeleja za hram boginje Mira ... a mozhda ste ga sreli u drevnoj Eladi, po morima Jonije i Egeja, gde kao kapetan Angelo vec' godinama ladjom na jedra, poput Odiseja, vetrove lovi i plovi, tragajuc'i za ”Zlatnim runom” izgubljenim u prostoru Homerove i vremenu Klarkove Odiseje.
Toliko o umetniku koji je uz blagoslov Olimpa i Atosa, skrativshi prezime, obezbedio sebi krila; a kako se do sushtine stvaralachkog rada dolazi opservacijom prirode iz sopstvenog ugla, mozhe se rec'i da je let beskrajnim nebom i morskim plavetnilom, osobeni kredo autora Miluna Andjelkovic'a koji svoja dela potpisuje imenom Andjel...
ili...
- The man who founded .Bluepeace.
- YU Belgrade, tel/fax: 00381 11 454 430, studio 894 756.
- e-mail: angelo@bitsyu.net
Beograd, februar 2004.
|