|
Слика:
- Улица Тина Ујевића. Камера своју радозналост остварује трагањима за необичним и занимљивим детаљима живота улице, откривајући неке скривене тајне... Глумац на неком готово скровитом мјесту – као да лебди између неба и земље. Као да је ту долутао...
Текст:
Глумац:
- Злобници говорили: бескућник и скитница...
- Нема ни куће... Ни кућишта...
- А пјесник: Шта ће ми кућа... Имаћу своју улицу...
- Ево нас у тој улици...
- * * *
- С раном у том срцу, тамну и дубоку,
- С тајном у том трудну и дубоку бићу,
- Са звијездом на челу, са искром у оку,
- Гази стазом варке, мртви Ујевићу...
Наратор:
 Једна пјесничка громада креће се овим просторима Балкана више од педесет година двадесетог вијека. Својим ходом разгрће магле и тмице, недаће и непогоде, настојећи да открије предјеле и „покрајине“ мира и живота, ведрине и поезије. Иза њега остају трагови богатог стваралачког пута, раскошног и расипничког духа и талента – продори у нове и смјеле сфере модерне поезије, есејистике, нове мисаоности и филозофије „пространог духа и духовности“. Остају, такође, и бројне и безбројне приче и анегдоте, коментари и сплетке сплеткароша и хулника, те предања и легенде о пјеснику боемије и боеми поезије, многих његових савременика који га нису схватали, или то нису хтјели, а нити могли.
- Несвакидашњи пјесник и човјек, слободни мислилац и бистри, чисти лиричар туге, страдања и патње, онај који је ослобођен материјалног Нечега за рачун духовног Свега, страдалник и узвишени вјерник и религиозни поклоник тој вјери у поезију којој је посветио и подредио читавог себе, хтијући чак више и од тога. „Поезији сам дао све – не остаде Ни Ништа“...
- Оно што остаде јесу књиге стихова: „Лелек себра“ и „Колајна“, „Ојађено звоно“ и „Жедан камен на студенцу“, те „Ауто на корзу“, „Мудре и луде ђебице“, затим књиге есеја „Скалпел каоса“, „Људи на вратима гостионица“, „Два главна Богумила“, бројни преводи из антике, класике, препјеви поезије, а стиже да пише огледе о Дантеу, Петрарки, Толстоју, Гетеу, Шопену, Јесењину и блиставе оцјене о Крањчевићу, Шантићу, Муси Ћазиму Ћатићу и многим другима. А тек бројне полемике, расправе, и ватрене окршаје између Љевице и Деснице, између филозофије и религије, социјалистичких идеја и социјалне борбе... Све то је могао и стигао, јер, иза сваког његовог потеза пера, иза сваког узлета или пада и посртаја, окупљали су се, као око буктиње, људи без духа и душе, без ума и талента, ситне душе, опаке и завидљиве, те силници и злобници, продане личности и полтрони, поклоници свакаквој и свакој власти, склони да изневјере и лажу, да роваре, сплеткаре, руше и негирају... Кораком моћним могао је све то да прекорачи, замахом духа и шкрипом пера све да утиша и поништи... И пође даље; У своје сироте тишине пуне несаница, у своја ледена станишта и рањена ноћишта, у своје зебње, стрепње и прогонства, у своју голему немаштину и борбу за голи живот, у своје неимаштво и стваралаштво, у своју боемију и алхемију и све оно што дух ствара и душа сања...
- (Музички предах)
Глумац: (наставља наратора)
- Та гордост горостаса – та псовка, та молитва. Та страшна брига и небрига према дјелу и тијелу.
- Та величајна ваздања усебљеност, та непресушна и расипна уклопљеност у све што путем наиђе.
- Та грабеж, то прождирање књига, јела, вина, градова, језика, података... па онда то оплођивање свега тога...
- То неухватљиво понашање, та ћудљивост, та сеоба у властита разонода – све те магле, сва та несугласја, та изненађења, заокрети, опреке, расапи и сабири бића. Та лакоћа лебдења, та ништоћа, то безтежинство – и та тежина земље што никад није устукнула под кораком. Сви ти животописи, сво то мноштво особењака, та збирка чудака.
- Тај ужарени, у све уроњени, од свега слободни – Тин!
Наратор:
- Такав је био ход пјесника и боема Тина Ујевића. Зналац свега и трагалац за Свим, блиским и далеким знањима и схватањима, свеколиким вјеровањима и надањима, пјесник, есејиста, слободни мислилац, зналац шест страних језика и преводилац онога што је трајно и велико, носилац и поборник нових идеја, хуманих покрета, модерних путева и праваца у умјетности, патриота, полиглота, пацифиста и болни оптимиста, самосвојна и слободна пјесничка душа, голем и горостасан у свом времену и дјелу- уздизао се, и падао, дајући цијелог себе поезији. Тако је на велика врата наше књижевности прве половине прошлога вијека закорачио сигурно и снажно, какав остаје до краја, до задњег свог слова, до посљедњег даха.
Глумац:
- Ступај са својим мраком
- Кроз пропаст хоризонта;
- Са тајном и облаком,
- Од фронта па до фронта.
- Ступај са својом тмушом
- Кроз поноћ цијеле земље;
- Пјевај са својом душом
- Гдје год се спава и дријемље...
- _______________________
- Доста је лажи! Што ми треба
- То није много, добри Боже,
- А толико се дати може:
- Тек љубав жене, видик неба.
- И ништа друго. Ништа веће.
- Да је у теби добре воље,
- Мени би било чисто боље
- И – чисто раван пут до среће.
Наратор:
- Тај талас нове, модерне поезије запљуснуће ондашње књижевне метрополе Балкана: Загреб, Београд, Сарајево, Сплит, Никшић. И разливаће се на све стране, обгрлити и забити и провинције: пјесник ће бити – острво које плови...
Слика:
- Вргорац, родно мјесто Тина Ујевића. Град, панорама, куће, родна кућа пјесникова. Слике околине, каменити предјели, растиње, живот. Потом Имотски, близу Вргорца, први већи искорак пјесников у дјетињству и школовању. Школа у којој је учио пјесник. Сада – споменик на тргу, у центру града...
|
|
Омер Ждерић: Галија, тапете
|
- Сплит, град његовог даљег школовања и честих, каснијих долазака. Унутрашњост и здања Диоклецијанове палате, које је Ујевић истински волио и писао о томе, дивио се и надахњивао медитераном...
- Даље: Загреб, гдје је студирао, и често долазио. Снимити Казалишну кавану, гдје је навраћао и бивао окружен умјетницима, глумцима, пјесницима, новинарима... Још увијек, у тој кавани: његов сто и боцун вина... Гробље Мирогој гдје је пјесник сахрањен 1955. године.
Текст:
Наратор:
- Велики пјесник и напредни интелектуалац, један од посљедњих боема ових модерних времена, Тин Ујевић, рођен је 5. јуна 1891. године у Вргорцу близу Имотског у породици учитеља у којој се увелико цијенила и његовала култура и умјетност. Основно образовање стећи ће у завичају, потом у Имотском и Сплиту, а студије на Филозофском факултету у Загребу. Жудња за знањем и жеђ за поезијом водиће га даље од Загреба до Париза, гдје је провео пет и по година у друштву великих пјесника, мислилаца, сликара више него ли на студију. Многе ноћи провести ће меду париским боемима, у бурном, бучном шареном свијету сањара, вилењака и видовњака, фантаста и чудесних умјетника онога времена, Ујевић је налазио, али и губио себе, успињући се ка највишим врховима европске културе, коју је напросто гутао и грабио читавим својим бићем, али, исто тако, суновраћајући се и падајући меду тужне и недужне, гладне и јадне, меду пролетере и сиромахе, боеме и страдалнике. Овдје ће се његов живот преобразити и потпуно окренути трпњи и патњи, страдању и боеми, потпуном предавању поезији, својој јединој храни и религији.
Глумац:
- Како је тешко бити слаб,
- Како је тешко бити сам,
- И бити стар, а бити млад!
- И бити слаб, и немоћан,
- И сам без игдје икога,
- И немиран, и очајан.
- И газити по цестама,
- И бити гажен у блату,
- Без сјајне звијезде на небу.
- Без сјаја звијезде удеса
- Што сијаше над колијевком
- Са дугама и варкама.
- – О Боже, Боже, сјети се
- свих обећања блиставих
- што си их мени задао.
- О Боже, Боже, сјети се
- И љубави, и побједе
- И ловора, и дарова.
- И знај да Син твој путује
- Долином свијета туробном
- По трњу и по камењу.
- од немила до недрага,
- и ноге су му крваве,
- и срце му је рањено...
Наратор:
- Из кошмара Париза, из вртлога и сјаја те културне метрополе европске, до биједе, расула и пада другог дијела његове стварности и живота, пјесник одлази сломљен и разочаран, сав у расулу духа и рушевинама тијела, да поново тражи ведрије слике и наде здравије видике које је за собом оставио прије свог одласка, да се окрене животу и поезији који су били с њим и у њему у свим тешким искушењима и кризама, ломовима и падовима. Поезија је, тада, као и увијек, и заувијек, била и остала, од почетка до краја – истинска његова љубав, велика и неутољива: мелемна и љековита – његова огромна вјера и дубока религија, његова моћна нада и истинска утјеха. Враћа се у Сплит, накратко, а потом у Загреб, такође накратко. Промијењен и несвакидашњи, зрео од искустава и презрео од мудрости, ходио је тим Загребом, некако узвишен, а сам; чудак и особењак меду просјечнима.
- Како се, такав, слити у ту средину, и прилагодити јој се, како се прилагодити њеном малограђанском менталитету и профаном духу!... Једино екстравагантношћу и боемом, једино самоћом и отуђеношћу, једино бунтом против конфора и увозног бонтона, једином пламеном страшћу и буром и величином поезије, оштрином ума полемичком и мудрошћу и културом есејисте који тадашњу европску Модерну пресађује и његује у Загребу, да ухвати коријена, да процвјета и почне давати плодове. У књизи, заједничкој, заједно са Ивом Андрићем, појавиће се његове пјесме и биће то најава једног новог доба модерне поезије на овим странама југоисточне Европе, али и више од тога – промоција поезије једног од највећих пјесника двадесетог вијека: поезија Тина Ујевића...
- И, ко да схвати таквог Тина. Једино још, у том Загребу: Андрић и Матош, Антун Бранко Шимић и пријатељ и боем, страдалник касних сати, маштар и лирик Густав Крклец. Умјесто да нађе мјесто међу својима, међу блискима и драгима, међу сличнима и истима, Ујевића је, све више и све чешће сусрећала руља булевара, булеварске злобне и бездушне штампе, чиновничка мизерна свита квази интелектуалаца и пискарала, потом установе, закони, прогонства.
- Нихилиста, анархиста, дилетант, боем, мистик, потом клерикалац, а позом социјалиста, који прави буре и каламбуре, ларпурлартистичке версе и параде, тај ироничар, тај комичар, тај умишљени трагичар, та иронија, та пародија, та критика друштва и морала, та разбарушена побуна духа – и шта се све није вукло за његовим ходом и дјелом, шта се све није сручило на његов живот и његово стваралаштво... И како тада – тако до краја његовог горког али гордог хода. Шта све није морао да издржи овај бард поезије, ова громада духа и ума, ова чиста душа праведника, ова ломна али несаломљива величина живљења и одолијевања.
Глумац:
- У овој гужви, овој стисци
- Без оца и без учитеља
- Био сам сам, а моји врисци,
- Сви, носе печат мојих жеља
- И сваким сликом, сваким звуком,
- Дио сам своје душе дао,
- И стријељао сам лаким луком,
- И гађао сам гдје сам знао.
- _______________________
- Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
- И каткад су ми драге моје ране;
- Јер сваки јецај постати ће златник,
- А моје сузе дати ће ђердане.
- – Но оне само имати ће цијену,
- ако их једном, у перли и злату,
- колајну видим славну објешену,
- љубљено дијете, баш о твоме врату.
(наставак у идућем броју)
|
|
Задња измјена: 2004-06-28
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|