Мост - Индекс
Мост - Претплата
Никола Јанковић: Акт [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 172 (83 - нова серија)

Година XXIX март/ожујак 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Иво Мијо Андрић
Лирика драматичног времена

Ђуро Бакић: „Слика безимене љубави“, Блицдрук Центар, Сарајево, 2003.

Својом првом књигом пјесама под насловом „Давне сузе“ пјесник Ђуро Бакић наговијестио је велике поетске могућности. Састављена од пјесама богате лексике, чија тематика кореспондира с временом у којем су настале, та нам је књига понудила зрело Балаћево пјевање о љубави, животним збиљама, природи и сваколиким људским судбинама. За жалити је што неупитна литерарна вриједност књиге „Давне сузе“ није на прави начин валоризирана од анемичне б-х књижевне критике.

Но, добро пјесници не губе вријеме чекајући мишљење критичара о њиховим дјелима, него настављају писати с још више жара и жеље да свој поетски занос пренесу на папир и ставе на увид читатељима. Тако је и Ђуро Бакић након „Давних суза“ припремио нову пјесничку књигу под насловом „Слика безимене љубави“.

Нова је књига успјели наставак његове пјесничке комуникације са свијетом што га окружује. Тај свијет, због оштећеног вида, пјесник тек назире у црно-бијелим контрастима, али му то нимало не смета да о њему пјева благим тоновима својственим људима кристалних емоција и вјере у лијепо. Јер, свијет је то у којем живимо и с којим опћимо сватко на свој начин и из особног рачуна и интереса. О томе свијету пјесник Ђуро Бакић пјева искрено и њежно. Не додворава му се пјесмом, премда га у пјесми уљепшава за онолико колико је потребно да би што дуже и дубље осјетио љепоту живљења.

Сејо Вејзовић: Пенџер, бакрорез

Сејо Вејзовић: Пенџер, бакрорез

Тематска ширина, језгровитост израза и танахни лирски тонови, дају овој књизи осебујни књижевни шарм и непријепорну снагу и сврставају је у круг понајбољих остварења класичног пјесништва на нашим просторима. Бакић је ту врло близак Шантићу, Ћатићу, Крањчевићу и другим нашим пјесницима који су живјели и стварали у прошлом стољећу. Треба казати да је Ђуро Бакић њихов одличан ученик и сљедбеник и да с невјероватном филигранском лакоћом плете ријечи у чисте лепршаве стихове из којих избијају живописни мелодични тонови. Рима је за њега занатски посао којег је свладао готово до савршенства. У прилог томе свједоче пјесме Мајци с љубављу, На очевом гробу, Величанствена пахуљица, Дилеме, Непоетско доба, Утјеха, Родне ми куће више нема и друге. Снага пјева и лирске поруке Ђуре Бакића понајбоље подцртавају стихови из пјесме под насловом Јаче од судбине:

Тог кобног тренутка све је било као
Да су у сред пјесме ранили славуја
Да је оток среће на дно мора пао
Да је рајске дворе разнијела олуја

Пјесме посвећене мајци и оцу, те оне које носе посвете познатим пјесницима Алекси Шантићу, Маку Диздару, Сергеју Јесењину, Изету Сарајлићу и неким другим познатим пјесницима и умјетницима дубоко су проживљене и буде носталгију на прошла времена у којима су се поезија и умјетност сматрали врхунским достигнућима. Данас је све друкчије и пјесништво је као и умјетност пала на најниже гране. Не чуде нас зато парадокси да се сувремено пјесништво одржава сјећањима на пјесничке класике какви су били Шантић, Јесењин, Диздар и многи други. Живе пјеснике, који једнако добро пишу као и многи класици и испостављају ненаплаћене рачуне држави и друштву за вриједна књижевна дјела, данас мало тко примјећује. Када једном напусте овај свијет, неке ће од њих будуће генерације хвалити и славити. Као што ми данас чинимо с пјесницима којих више нема међу живима, а чија дјела настављају живот својих аутора. И као што то чини Ђуро Бакић у пјесми Реквијем мостарском поети, која је посвећена Алекси Шантићу:

Као што си рахат шетао Мостаром
И на оном свијету почивај у миру
Овим реквијемом одајем ти помен
И клањам се твоме штапу и шеширу.

Бакићеве љубавне пјесме саткане су од истанчаних емоција, наде, жеље и ишчекивања да се на љубавном плану деси оно што се неће десити очекиваним интензитетом и сталношћу. Но, ако вријеме љубави пролази, вријеме љубавне пјесме остаје све дотле докле човјек живи. Осјећа то пјесник па се томе времену одужује сјајним љубавним пјесмама као што су оне с насловима: Изнад свега, Дефиниција љубави и Несавршено савршенство.

Пјевање о животу и његовим мијенама и пролазностима, открива осебујну пјесничку иронику, какву ријетко сусрећемо у нашој новијој поезији. Тако ће Бакић у пјесми Темељница живота, записати стихове:

Да ова лакрдија названа живот
Унаточ свему што дуже потраје...

док ће се у пјесми Утјеха нашалити и готово наругати властитом животу сљедећим стиховима:

Не можемо спријечити што је неминовно
Што не значи да се миримо са тим
Стога кажем себи да је живот говно
И да нема смисла жалили та њим

Пјесник притом знаде да ругање властитом животу осим смијеха не може изазвати никакве друге посљедице. Јер, живот је у основи лијеп док се здраво живи, а када прође, свеједно је каква ћемо му обиљежја придодати Због тематске разуђености, чисте лирске реторике, дубоке емоционалне проживљености и надасве високе литерарне вриједности, књига „Слика безимене љубави“ вриједан је допринос богаћењу босанскохерцеговачког и хрватског пјесништва којему Ђуро Бакић по својим људским и пјесничким коријенима припада.

Претходна · Садржај · Наредна

Вилко Шеферов: Стари мост [Повећај] Лазар Дрљача: Стари мост [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2004-07-02

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска