Пјесник Мирослав Антић два пута је учествовао на некадашњој Републичкој културној манифестацији „Кикићеви сусрети“ (1980. и 1982.) у Градачцу. Већ тада ми је казао колико је Градачац „диван и леп градић“ и да би то могла бити друга „песничка Мека“, одмах послије Мостара. Рекао је још и ово: „Морам се сложити са нобеловцем Ивом Андрићем, када је рекао „да је Градачац град у коме се морао родити песник“, да би потом додао „то је град у који морају долазити песници“...
И тако пребирајући по сјећањима и успоменама на пјесника Мику Антића и на његов боравак у Градачцу и дружење са овом пјесничком љепотом од човјека, тог лијепог маја 1982. године на старом Граду на Конаку „Змаја од Босне“, горе на Сеир-чардаку, одакле пуца красан поглед на равну Посавину, чак тамо до касабе пјесника незаборавних стихова о севдаху и неимаштини Мусе Ћазима Ћатића, негдје око пола ноћи нашла се пјесничка братија да се онако за своју душу испјевају и расположе. Међу пјесницима, поред осталих, налазила се и наша дивна пјесникиња Насиха Капиџић-Хаџић. Та пјесничка ноћ остала је назаборавна за све оне који су имали ту привилегију да се у том часу задесе на Сеир-чардаку. Та ноћ остаће незаборавна и за овдашњег легендарног конобара рахметли Манџу који је те вечери послуживао пјесничке великане. То је био својеврсни пјеснички фестивал који је трајао све до пјева првих хорозова!
И послије те пјесничке ноћи са Сеир-чардака, из тог прелијепог маја хиљаду деветстотина осамдесет и друге Мирослав Антић је изразио жељу да се опет и још једном, „прије него што одем преко реке“, како ми је рекао на растанку, као да је слутио да му је то и наше посљедње дружење у Градачцу, посјети Градачац. Чврсто обећа да ћемо му јавити тачан датум када се буду одржавали наредни „Кикићеви сусрети“, и наравно да га жељно очекујемо у нашој средини.
И слиједећег тамо мајског дана 1983. године стиже писмо са овим садржајем:
„Драги другови,
Захваљујем Вам се на позиву. Ја ћу доћи у Градачац 12. маја до два поподне. Има једна невоља, па Вас молим да ме схватите. Долазим својим колима са женом и два најмлађа сина. Бићу у Градачцу неколико дана на свој рачун. Мени се прошли пут код Вас толико свидело, да смо Хасо (Хасан, пр.а.) Фазлић и ја са породицама остали још два дана за своју душу. Ја сносим трошкове боравка моје деце и жене, али невоља је у томе што не знам који је хотел, па Вас молим да ми резервишете једну трокреветну собу.
Иначе, доста лоше сам прошао фебруара. Био сам двадесет дана у болници. Срце. Зато и не смем без жене да се крећем на далеке путеве. Она ми је и шофер, и лекар, и савест.
Другарски поздрав свима
Мирослав Антић.“
Пред Хотелом Бање Илиџа у Градачцу тог 12.маја 1983.године чекасмо у два поподне Мику Антића. Чекали смо и чекали, да би се у том ишчекивању појавио поштар на „колибрићу“ са телеграмом ове садржине:
„Драги другови, опростите што не могу доћи, јер моје болно срце не да ми да се померим из кревета.
За леп успех Кикићевих сусретима, Вама домаћинима и свим мојим другарима срдачне другарске поздраве
Ваш Мика Антић“
А вијест да је престало да куца то болно пјесничко срце силно је растужило његове градачачке другаре и све поклонике лијепе писане ријечи не само Кикићевог Градачца и Посавине.
На Микином гробу свирала је тужна музика чувеног војвођанског тамбураша Јанике Балаша. Заиста, тужно да тужније није могло бити!
|