|
Сутра је мјесец фебруар у коме град обиљежава два значајна датума: 80-годишњицу смрти Алексе Шантића и 59-годишњицу ослобођења Мостара од фашиста.
Послије оног рата слобода је пјевала пуних 45 година, а послије овог, задњег рата слобода не запјева. Тек погдјекад зацвркуће, јадно и слабашно. На овим просторима, још увијек сатанске зоре свићу из тмице и чује се крик: спасавај се, пјесмо, црна кукавице!
И она, Неретва, родна и драга (из које је зрачила свјетлосна бјелина) сада дозива човјека – пита га: јесмо ли двоимени град или цјелина!
А у оној чувеној пјесми „Заборавимо“, некој врсти опоруке својим суграђанима, Шантић је вапио: „Заборавимо слике прошлих дана / Кад нисмо знали да смо племе исто / Кад је у руци љут јатаган блист’о / Попрскан крвљу братовљевих рана... Што да нас вјере на злу мржњу гоне / Кад наша срца једном ватром бију? / Кад наше мајке покрај чеда бдију / Зар једну пјесму не пјевају оне!... / Заборавимо! Једна нам је мати / Једна нас земља једним хљебом храни / Па нека брата брат рођени брани. / И Бог и Алах добра ће нам дати...“
Овај пјесник склада, љубави и хармоније и данас би могао да нас подучи како се воли град и његови људи. Али, сада су друга времена и друга бремена. Његови Мостарци сада су:
Рогови у врећи. Источни и западни. Праведни и вриједни. Немоћни и биједни. Боговски и робовски. Богати и рогати. Паметни и сретни, откачени и потлачени. Приватизирани и хипнотизирани. Намамљени и насамарени, одани и продани. Драги и блиски и четничкоусташкобалински. Широкобријешки и невесињски, шкуторски и грмаљски. Згодни и подобни, злобни, гнусни и робусни. Врли и голи, зли и охоли. Ћудљиви и ћутљиви, превејани и расејани. Љубљени и погубљени, згрљени и стрвљени. Збраћени и спаћени, грбави и пргави. Свети и уклети, заклети и проклети. Радни и парадни, хладни и гладни. Сити и напити, жедни и срдити. Псовачки и тровачки. Клански и бански. Бучни и жучни, неуротични и дични. Смијешни и умјешни. Гријешни и неутјешни. Луксузни и помпезни, понизни и фамозни. Страначки и неутрални. Режимски и девизни. Сиротињски и социјални...
И све тако, до неброја и неспокоја... Изгнани и изабрани. Одсељени и досељени.
|