Ognjenka Milićević
POSLEDNJI MOHIKANAC |
Otišao je
graditelj, stub-nosač Mostarskog pozorišta koji je za reditelje dovodio Huga Klajna,
Tomislava Tanhofera i Kostu Spaića, kao dramaturga uposlio Skendera Kulenovića,
scenograf je bio Zuko Džumhur, a predavači Duško Matić i Milan Bogdanović.
Kad biste i danas širom bivše nam zemlje pozorišnom svetu, koji pamti šezdesete
i sedamdesete godine, rekli ”Mostar”
- prva asocijacija bila bi Safet
Ćišić, uvek vedar upravnik pozorišta, zatim gostoprimstvo retke vrste,
atmosfera za rad o kakvoj se danas samo sanjati može.
Drugi talas sećanja preplavio bi slike Radobolje, Podkujundžiluka
u bojama Mediterana, kako ga je slikar i u svojoj beogradskoj
mladosti glumac - Mirko Kujačić smelo uprizorio, mesec dok plovi nad Neretvom
i, najzad ime i prezime tog grada - Stari most - ta duga nebeska
prebačena s jedne na drugu obalu... Tu nestaje sećanja, ostaje samo grč... Radobolja
i dalje teče, pa i Neretva to nekako uspeva - sve ostalo su ruševine i
pepeo.
A ljudi? Preživeli rasuti po svetu, mrtvi pod zemljom. Jedan od onih koji su sve
vreme ostali s Mostarom bio je i Safa Ćišić.
* * *
Kao i većina mostarske
muslimanske omladine i mladi učitelj Ćišić odlazi u partizane. Sa visokom
dioptrijom, bespomoćan bez naočara, prolazi Igmansku ofanzivu.
Ostavljen u nekom selu na Bjelašnici da se oporavi - opismenjava celo
selo.
Posle oslobođenja on je jedan od inicijatora i graditelja Mostarskog
pozorišta. Duga tradicija pozorišnog amaterizma u Mostaru i
navika publike na gostovanja najboljih jugoslovenskih trupa, pa čak i talijanske
opere, bila je pouzdan oslonac profesionalnom početniku. Posle iskusnog Safeta
Pašalića, sarajevskog prvaka i Svete Milutinovića, glumca
veterana, tridesetogodišnji Safet Ćišić dolazi na čelo kuće koju
će voditi punih 20 godina.
|
Safet Ćišić sa Hadžijom Hadžibajramović i Zlatkom Serdarevićem
nakon predstave ”Ja, Hamza”, 1995. godine |
Sa nepogrešivim čulom u izboru saradnika, on je i van kuće lako pridobijao na
saradnju i neosvojive tvrđave. Na njegovu molbu Krleža mu odmah
otpisuje da je spreman da pomogne, Duško Matić odlazi u Mostar da
održi predavanje o scenskom realizmu, Milan Bogdanović o Krleži
- dramskom piscu. Nika Milićević je kumovao osnivanju pozorišta i na
otvorenju Mostaru poželeo ”da istraje u čvrstoj volji da ne bude ni šeher ni
kasaba nego grad u punom smislu te reči, dostojan tradicije, lepote i smisla za kulturu.” Skender
Kulenović postaje dramaturg pozorišta, Zuko Džumhur
scenograf, pozvani rado dolaze i Marko Fotez i dr Nedo Zec, Tito
Stroci. Ćišić je mogao svojim glumcima da obezbedi i takve
reditelje kakvi su bili Hugo Klajn, Dmitar Kjostarov, Vaso Kosić, Tomislav
Tanhofer, Kosta Spaić, o mlađoj generaciji da i ne govorim. Naime, kraći bi
bio spisak onih koji nisu gostovali u Mostaru. Kako je to postizao?
Dolazio bi vam čovek ozaren poslom kojim se bavi, pun ideja o boljitku, vizionar,
poveravao bi vam svoje dileme i obavezivao vas poverenjem i spremnošću da ostvari što
naumi. Dolazio bi kao rado viđen gost, odlazio kao odan prijatelj.
* * *
Bio je stub-nosač Mostarskog pozorišta, upravnik one retke vrste
koja izumire, nema više Miše Hadžića, Ljubiše Ružića, a ovaj poslednji
Mohikanac sveprisutan, brižan domaćin, svestan je da pozorištu nema života u
kulturnoj pustinji. Pozorište ubrzo postaje stožer oko koga su se prirodno okupljale,
svijale i nastajale druge kulturne institucije; rojile se ideje iz raznih domena,
okupljali zanimljivi, kreativni ljudi. Ponajviše dragocenih inicijativa ispoljio je, ali
i ostvario zapravo Safet Ćišić. Osnivanje lutkarskog
pozorišta nije bila samo briga o kreativnom razvoju dece nego i o budućoj
publici. Podrška domaćim muzičkim snagama i obiman animatorski rad da bi se osnovala muzička
škola, gradski orkestar, pa i filharmonija.
Rečju, bio je vatren zagovornik intelektualne promaje u kući, u gradu. Za
gosta nikad nisu bila zatvorena vrata. Gostoprimstvo Mostaraca pamtili su svi, čak i kad
nisu umeli uzvratiti ravnom merom.
Nije bilo pozorišta koje nije gostovalo u Mostaru, a oni su rado
gostovali posvuda u zemlji i inostranstvu, učestvovali na Sterijinom pozorju,
MESS-u... Dolazio bi Ćišić i na diplomske ispite u Akademiju,
stipendirao studente, angažovao cele klase glume sa rediteljem i scenografom, slao ih na
usavršavanje u inostranstvo, iako je znao da će se oni vratiti u Beograd
- bio je čovek globalnog viđenja.
I kao penzioner bio je pouzdan savetodavac, posrednik, okupljao je ljude,
sećanja... da bi se u divljačkom rušenju Mostara našao u najbrojnijoj armiji nevinih
žrtava. Izbačen je iz svog stana i proteran na levu obalu, u podrum pozorišta.
Narušena zdravlja, spasavao je sve što se još moglo spasti iz ruševina: plakate,
fotose, dokumentaciju. Prebačen u drugi podrum, 2x2, rešo, sklepan ležaj, hranio se na
kazanu Crvenog krsta, uporno skupljao građu za knjigu koja bi sačuvala
sećanja na 50 godina rada Mostarskog pozorišta. I usjpjeva. S.
Šarić objavio je veliku knjigu dokumenata i sećanja i posvećuje je Safetu
Ćišiću.
Kad nismo uspevali da mu dostavimo lekove, razmenjivali smo viceve, pouzdan lek
protiv depresije. Kako je sa mostarskim smislom za humor prihvatio igru, znali smo da je
rešio da preživi.
Nedavno, kad je najzad uspeo da opravi i smesti se u deo srušene roditeljske
kuće, legao je prvi put posle toliko godina u pravi, čist krevet i kao čovek koji je
posvršavao sva zemaljska posla - mirno umro.
Poslednja telefonska poruka: ”Obavestite Koku Jankovića
(vajara) da ćemo uskoro obnoviti njegov spomenik Šantiću!”
Slikari, vajari, muzičari spadali su u bližu i dalju porodicu pozorišta. Većina je to
znala i cenila.
Primer koji ostaje - valjalo bi da svetli u mraku koji nas preplavljuje, da
opomene i pozove: ”Glavu gore, stegnite srca i pogledajte unapred! Sursum corda!”
Čitaocima: U ”Mostu” br. 41, u tekstu prof. Njaza Slipičevića o rahm.
Safetu Ćišiću, tehničkom omaškom je zamijenjena jedna riječ. Rečenica u devetom
pasusu treba da glasi: ”Uvijek si bio protivnik kulturnih autizama i govorio da
kultura ne smije da poznaje granice, a to si često apostrofirao u ovom teškom i
složenom vremenu u kome još odbacujemo sile mraka i težimo izgradnji pomirenja,
tolerancije i suživota.”
Redakcija |
|
