John Irving
BOŽIĆ KAO NOĆ VJEŠTICA
Savremena američka proza |
Fragment iz romana Hotel New Hampshire
Poglavlje Sretan Božić 1956.
"Kako napreduje sa psom, Frank?” nastavio sam pitati, kako nam se Božić
odlučno približavao.
”Kako napreduje sa šaputanjem?” pitao je Frank. ”Primijetio sam da je dosta
kišilo u zadnje vrijeme.”
Ili, i ako nije zaista puno kišilo - te godine, malo prije Božića - priznajem da
sam dao sebi slobodu da uzmem i snijeg kao skoro kišu; ili ćak oblačno jutro koje je
prijetilo snijegom ili kišom, nekad kasnije. I bilo je to jedan od tih puta, vrlo blizu
Božića - kada sam već odavno bio vratio Franku i Franny smotuljak novca što bih ga bio
utrpao u moju cipelu - kada me Ronda Ray upitala, ”Da li znaš, John, da je običaj
konobarici dati bakšiš?” I ja sam shvatio; pitao sam se da li me je Franny načula
toga jutra - ili je načula očito šuškanje novčanica.
Potrošio sam sav moj božični novac na Rondau Ray.
Kupio sam bio neke sitnice za Majku i Oca, naravno. Mi nismo bili od nekih velikih
poklona za Božić - poenta je bila u tome da se daruje nešto glupavo. Mislim da sam Ocu
bio kupio kecelju da nosi za barom hotela New Hampshire; bila je to jedna od onih kecelja
što na sebi imaju neki glupi slogan. Mislim da sam Majci bio kupio porculanskog
medvjedića. Frank je uvijek darovao Ocu kravatu i Majci maramu, a Majka bi marame dala
Franny, koja ih je nosila na sve moguće načine, a Otac bi kravate dao nazad Franku, koji
je volio kravate.
Za Božić 1956, spremili smo nešto posebno za Iowa Boba: uokvirenu, uveličanu
fotografiju Junior Jonesa kako zadaje jedini pogodak Dairya u utakmici protiv Exetera. To
nije bilo glupavo, all sve drugo jeste. Franny je Majci kupila seksi haljinu koju Majka
nikada ne bi obukla. Franny se nadala da će je Majka dati njoj, ali Majka ne bi nikada
dozvolila ni Franny da je nosi.
”Može je oblačiti za Oca kada posjećuju Tri E” rekla im je Franny,
zajedljivo raspoložena.
|
 |
Otac je kupio Franku uniformu vozača autobusa, jer je Frank jako volio uniforme;
Frank ju je oblačio kada se pretvarao da je portir hotela New Hampshire. U tim rijetkim
prilikama, kada smo imali više od jednog gosta na noćenju, Frank je volio da se pretvara
da hotel New Hampshire uvijek ima portira. Uniforma vozača autobusa je bila dobre stare
mrtvačko-sive boje Dairya; pantalone i rukavi jakne su bili prekratki za Franka, a kapa
je bila prevelika, tako da je Frank poprimao izgled nekog sablasnog, zapuštenog -
sprovodnog predvoria, kada je primao goste.
”Dobro došli u hotel New Hampshire!” vježbao je govoriti, ali je uvijek
zvučao kao da to ne misli stvarno.
Niko nije znao šta da poklom Lilly - svakako ne patuljka, ili vilenjaka, ili bilo
šta drugo što je maleno.
”Dajte joj hrane!” predložio je Iowa Bob, nekoliko dana prije Božića. Moja
porodica nije nikada ni bila od onog organizovanog sranja božićne kupovine. Kod nas to
je uvijek bilo u zadnji čas, iako je Iowa Bob napravio veliku frku oko drveta koje je
posjekao u Elliot parku jednog jutra: bilo je preveliko da stane u restoran hotela New
Hampshire, ako se prvo ne sasječe na pola.
”Ti si odsjekao to divno drvo u parku!” rekla je Majka.
”E pa, park je naš, zar nije?" rekao je Trener Bob. ”Šta drugo da se
radi sa drvećem?” Na kraju krajeva on je bio iz Iowe, gdje ponekad možeš gledati
miljama ispred sebe, bez drveta na vidiku.
Za Egga smo spremili najviše poklona, jer je on jedini, te godine, bio u pravom
uzrastu za Božić. A Egg je bio lud za stvarima. Svi su mu kupili životinjice i lopte i
igračke za kupanje i igranje vani - većina od čega je bila obično smeće što će biti
izgubljeno, slomljeno ili zatrpano pod snijegom prije nego zima i završi.
U antikvarnici u Dairyju, Franny i ja smo našli zube čimpanze, i kupili smo ih za
Franka.
”Može ih iskoristiti u nekom od svojih eksperimenata prepariranja” rekla je
Franny.
Bilo mi je jako drago što nećemo dati zube Franku prije Božića, jer sam se
bojao da bi ih Frank mogao upotrijebiti u svojoj verziji Sorrowa.
”Sorrow” vrisnuo je vrlo glasno Iowa Bob, jedne noći, malo prije Božića, a
mi svi odskočismo sa naših kreveta dok nam se kosa dizala na glavi. ”Sorrow” zazivao
je starac i mi smo ga čuli ispod napuštenog hodnika trećeg sprata. ”Sorrow” zvao je
on.
”Stara budala je ružno sanjala” reče Otac, stupajući prema gore u svom
kućnom ogrtaču, a ja sam otišao u Frankovu sobu i iskolačio oči u njega.
”Ne gledaj mene” rekao je Frank ”Sorrow je još uvijek u laboratoriji. Nije
završen.”
Zatim smo svi otišli gore da vidimo šta se dešava sa Iowa Bobom.
On je rekao da je ”vidio” Sorrowa. Trener Bob je u snu namirisao starog psa, i
kada se probudio, Sorrow je stajao na orijentalnorn tepihu - njegovom omiljenom - u
Bobovoj sobi. ”Ali gledao me je tako prijeteći” rekao je Bob. ”Izgledao je kao da
će da napadne!”
Ponovo sam iskolačio oči na Franka, ali on je samo slegnuo ramemma. Otac je
zakolutao očima.
”Imao si noćnu moru” rekao je svom starom tati.
”Sorrow je bio u ovoj sobi” rekao je Trener Bob. ”Ali nije izgledao kao
Sorrow. Izgledao je kao da je htio da me ubije.”
”Hajde, tiho, tiho.” rekla je Majka, a Otac nam mahnu da izađemo iz sobe; čuo
sam ga da je počeo govoriti Iowa Bobu na način na koji govori Eggu ili Lilly - ili bilo
kome od nas djece, dok smo bili mladi - i shvatio sam da je Otac često pričao sa Bobom
na taj način, kao da misli da je njegov otac dijete.
”To je zbog tog starog tepiha” prošaputala je majka nama djeci. ”Ima toliko
pseće dlake na njemu, da vaš djed još uvijek u snu može namirisati Sorrowa.”
Lilly je izgledala uplašeno, ali s druge strane Lilly je često izgledala
uplašeno. Egg je teturao okolo kao da spava na nogama.
”Zar Sorrow nije mrtav?” upitao je Egg.
”Jeste, jeste,” reče Franny.
”Šta?” reče Egg, tako glasno da je Lilly odskočila.
”U redu, Frank,” prošaputao sam na stepeništu. ”U koju si pozu stavio
Sorrowa?”
”Napadni,” reče Frank, a ja se stresoh.
Pomislio sam da se stari pas, protestujući zbog poze na koju je bio osuđen,
vratio da proganja hotel New Hampshire. Otišao je u sobu Iowa Boba, jer je Bob imao
njegov tepih.
”Zašto ne stavimo Sorrowov stari tepih u Frankovu sobu,” predložio sam za
doručkom.
”Ja neću taj stari tepih,” rekao je Frank.
”Ja hoću taj stari tepih,” rekao je Trener Bob. ”Odličan je za moje
tegove.”
”To je bilo nešto, taj tvoj sinoćnji san,” Franny se usudila reći.
”To nije bio san, Franny,” reče Bob mršteći se. ”To je bio Sorrow - od
krvi i mesa,” reče stari trener, i Lilly tako snažno zadrhta na riječi ”krv i
meso” da ispusti kašiku koja zveknu od sto.
”Šta je krv i meso?” upitao je Egg.
”Gledaj, Frank,” rekao sam Franku, napolju u zaleđenom Elliot Parku - dan
uoči Božića. ”Mislim da je najbolje da pustiš Sorrowa da ostane u laboratoriju.”
Frank je izgledao spreman da ”napadne” na ovaj prijedlog. ”On je spreman,”
reče Frank, ”i dolazi kući večeras.”
”Učini mi uslugu i nemoj ga umotati kao poklon, može li?” rekao sam ja.
”Umotati ga kao poklon?” reče Frank, sa samo blagim gađenjem. ”Zar misliš
da sam ja lud?”
Nisam mu odgovorio i on je rekao, ”Gledaj, zar ne razumiješ šta se dešava?
Uradio sam tako dobar posao sa Sorrowom, da je djed imao predosjećaj da Sorrow dolazi
kući,” rekao je Frank.
Uvijek me je čudilo kako je Frank u stanju učiniti da čisti idiotizam zvuči
logično.
I tako smo došli do noći uoči Božića. Bilo je tiho kao u grobu, kako se kaže.
Samo par lonaca je krčkalo. Max Urickova uvijek prisutna tišina. Ronda Ray je bila u
svojoj sobi. I bio je još tu Turčin u 2B - turski diplomat u posjeti svom sinu koji je
pohadao Dairy skolu; on je bio jedini učenik u Dairy skoli koji nije otišao svojoj (ili
nečijoj drugoj) kući za Božić. Svi pokloni su bili brižno sakriveni. Naš božični
običaj je bio da sve iznesemo i stavimo pod golo drvo na božično jutro.
Majka i Otac su, znali smo, sakrili sve naše poklone u 3E - sobu koju su
posjećivali sretno i često. Iowa Bob je stavio svoje poklone u jedno od sićušnih
kupatila na četvrtom spratu, koja više nismo zvali ”kupatila za patuljke”, ne više
- ne od sumnjive dijagnoze o Lillynoj mogućoj bolesti. Franny mi je pokazala sve poklone
koje je ona imala - uključujući isprobavanje, samo za mene, seksi haljine koju je kupila
za Majku. To me je ohrabrilo da joj pokažem spavaćicu koju sam kupio za Rondau Ray , i
Franny je spremno prihvatila isprobati. Kada sam je vidio na njoj, znao sam da sam je
trebao uzeti za Franny. Bila je snježno-bijela, a ta boja nije postojala u kolekciji
Rondae Ray.
”Trebao si ovo uzeti meni!” rekla je Franny. ”Obožavam je!”
Ali ja nikada nisam znao skontati na vrijeme šta da radim sa Franny, kao što je i
sama Franny govorila, ”Dečko, ja ću uvijek biti godinu dana i ispred tebe."
Lilly je sakrila svoje poklone u malu kutiju; svi njeni pokloni bili su mali. Egg
nije imao poklone ni za koga, ali je zato neumorno tragao kroz hotel New Hampshire za
poklonima koji su bili namijenjeni njemu. A Frank je sakrio Sorrowa u ormar Trenera Boba.
”Zašto?” pitao sam ga, i pitao, kasnije.
”Bilo je to samo na jednu noć,” rekao je Frank. ”I znao sam da Franny ne bi
nikada tamo tražila.”
Na Badnje večer, 1956, svi su otišli u krevet rano ali niko nije spavao - još
jedna porodična tradicija. Čuli smo led kako cvili pod snijegom Elliot Parka. Ponekad je
u Elliot Parku znalo škripati kao kad mrtvački sanduk mijenja temperaturu - dok ga
spuštaju u zemlju. Zašto je Božić 1956. podsjećao na Noć vještica?
Čak se čuo i pas koji je lajao, kasno u noći, i iako taj pas nije mogao biti
Sorrow, svi mi, koji smo bili budni, mislili smo o snu Iowa Boba - ili o njegovom
”predosjećaju”, kako ga je Frank nazvao.
I onda je došlo božićno jutro - vedro, vjetrovito i hladno - ja sam optrčao
mojih četrdeset ili pedeset šprintova preko Elliot Parka. Neodjeven, ja više nisam
izgledao onako ”popunjen” kao dok sam bio obučen - kao što mi je to i sama Ronda Ray
uvijek govorila. Banane su se počele oblikovati u meni. I bilo ili ne bilo božično
jutro, rutina je rutina: pridružio sam se Treneru Bobu na kratko dizanje tegova, prije
nego će se cijela porodica okupiti na božični doručak.
”Uradi svoje kolute dok ja uradim mostove,” Iowa Bob im je rekao.
”Da, djede,” rekao sam ja, i uradio kao što mi je rečeno. Nogama uz noge, na
starom Sorrowom tepihu, uradili smo trbušnjake; glavom uz glavu, sklekove. Imall smo samo
jednu dugu šipku za tegove, i dvije male za dizanje jednom rukom. Izmjenjivali smo tegove
između sebe - i to je na neki način bila naša jutarnja molitva bez riječi.
”Tvoje miške, prsa i vrat - to sve izgleda prilično u redu,” rekao mi je djed
Bob, ”ali na tvojim podlakticama treba još raditi. I možda ako staviš ravnu desetku
na prsa kada radiš trbušnjake - ovako ti idu previše lako. I savij koljena.”
”Aha” rekao sam bez daha, na moj Ronda Ray način.
Bob je postavio dugu šipku za tegove; uglancao je desetak puta, i onda nekoliko
puta odigao stojeći - izgledalo je da na njoj ima oko 70 ili 80, kada su tegovi skliznuli
sa jednog kraja. Ja sam se izmaknuo, i onda je oko dvadeset ili trideset kila skliznulo sa
drugog kraja šipke, stari Iowa Bob se zaderao ”Sranje! Prokleta stvar!” Tegovi su se
otkotrljali preko sobe. A Otac je zavikao na nas, odozdo.
”Bože, Isuse, vi ludi dizači tegova” derao se on. ”Pričvrstite te
šarafe!”
Jedan teg se otkotrljao do Bobovog ormara, i vrata su se, naravno, otvorila, i iz
njega ispade teniska reketa, Bobova vreća za prljavi veš, crijevo od usisivača, loptica
za skvoš i Sorrow - prepariran.
Pokušao sam da nešto kažem, iako me pas ustravio skoro isto onoliko koliko mora
da je bio ustravio Iowa Boba; ali ja sam barem znao o čemu se radi. A radilo se o
Sorrowu, u Frankovoj ”napadni” pozi. Što jeste jeste, bila je to dobra napadni poza,
i čak bolji posao u prepariranju labradora retrivera, nego što sam mislio da je Frank u
stanju da uradi. Sorrow je bio prišarafljen na borovu dasku - kao što bi sam Trener Bob
rekao, ”U hotelu New Hampshire sve je prišarafljeno za života; u hotelu New Hampshire,
mi smo prišarafljeni za života!” Ljuti pas je iskliznuo iz ormara, gotovo graciozno, i
sletio čvrsto na četiri noge, izgledajući spreman da skoči. Njegova crna dlaka je
izgledala tako sjajna, da je morala biti tek nedavno namazana uljem, a njegove žute oči
su uhvatile obris jutarnjeg svjetla - i svjetlo se presijavalo na njegovim starim žutim
zubima, koje je Frank ispolirao u bijelo za ovu priliku. Bio je nakostriješen više nego
što sam ga ikada vidio nakostriješenog, dok je još bio živ, i neka sjajna vrsta
pljuvačke - vrlo uvjerljiva stvar - se presijavala na desnima mrtvog psa. Njegov crni nos
je izgledao vlažan i zdrav, i ja sam skoro mogao namirisati njegov smrdljivi dah usmjeren
prema Iowa Bobu i meni. Ali ovaj Sorrow je izgledao previše ozbiljan da bi prdnuo.
Ovaj Sorrow je mislio ozbiljno, i prije nego sam mogao povratiti dah i reći mom
djedu da je to samo Božični poklon za Franny - da je to samo jedan od Frankovih užasnih
projekata iz laboratorije - stari trener je bacio šipku od tegova na pobješnjelog psa u
napadu, te svojim lijepim tijelom linijskog sudije skočio na mene (bez sumnje, da me
zaštiti; to mora da je ono što je htio da uradi).
”Bog te mazno” reče Iowa Bob, neprirodno malim glasom, a tegovi zaklepetaše
na sve strane oko Sorrowa. Razjarem pas se na ovo nije ni osvrnuo; ostao je u poziciji da
ubije. A Iowa Bob, koji je upravo završio svoju zadnju sezonu, pade mrtav na mojim
rukama.
”Bože, Isuse, je li vi namjerno bacate te tegove?” Otac je vikao, gore, na
nas. ”Bože, Isuse!” vrištao je otac. ”Uzmite slobodan dan? Božić je, za ime
božje. Sretan Božić! Sretan Božić!”
”Sretan jebeni Božić” zaderala se Franny, odozdo.
”Sretan Božić!” reče Lilly, i Egg - čak i Frank.
”Sretan Božić” reče meko Majka.
I jesam li to čuo Rondau Ray kako se uključuje u razgovor? I Urliksove - kako
već postavljaju doručak u hotelu New Hampshire? I čuo sam nešto neizgovorljivo - to je
mogao biti Turčin iz 2B.
Na mojim rukama, koje su, shvatio sam, postale vrlo jake, držao sam bivšu
zvijezdu Velike desetorke, koji je, za mene, bio težak i značajan, kao naš porodični
medvjed, i buljio sam u malu razdaljinu što nas je dijelila od Sorrowa.
Prevela i pripremila: Senka Marić - Šarić |
|
|
